1Ni li vojna služba človekovo življenje na zemlji in dnevi njegovi enaki dnevom najemnikovim?
1Није ли човек на војсци на земљи? А дани његови нису ли као дани надничарски?
2Kakor si suženj želi sence in kakor najemnik pričakuje mezde:
2Као што слуга уздише за сеном и као што надничар чека да сврши,
3tako sem dobil v delež mesece ničemurnosti in trudapolne noči so mi odmenjene.
3Тако су мени дати у наследство месеци залудни и ноћи мучне одређене ми.
4Kadar ležem, pravim: Kdaj vstanem? A večer se vleče prepočasno in dosita mi je premetavanja po postelji do svita.
4Кад легнем, говорим: Кад ћу устати? И кад ће проћи ноћ? И ситим се преврћући се до сванућа.
5Moje meso je oblečeno s črvadjo in prašno skorjo, koža se mi grbanči in iznova prepušča gnoj.
5Тело је моје обучено у црве и у груде земљане, кожа моја пуца и рашчиња се.
6Dnevi moji so hitrejši nego tkalčev čolnek in minevajo brez nade.
6Дани моји бржи бише од чунка, и прођоше без надања.
7Pomni, da je življenje moje sapa! Ne bo zopet sreče gledalo moje oko.
7Опомени се да је мој живот ветар, да око моје неће више видети добра,
8Ne bo me gledalo oko tistega, ki me vidi; obrneš li oči svoje vame, ne bo me več!
8Нити ће ме видети око које ме је виђало; и твоје очи кад погледају на ме, мене неће бити.
9Kakor oblak gine in izgine, tako ne pride več gori, kdor stopi v šeol [T. j. kraj, kjer bivajo duše mrtvih, država smrti, smrtno kraljestvo.];
9Као што се облак разилази и нестаје га, тако ко сиђе у гроб, неће изаћи,
10ne vrne se več v hišo svojo, ne pozna ga več kraj njegov.
10Неће се више вратити кући својој, нити ће га више познати место његово.
11Zato ne morem tudi jaz braniti ustom svojim, govoril bom v duha svojega stiski, žaloval v duše svoje bridkosti.
11Зато ја нећу бранити устима својим, говорићу у тузи духа свог, нарицати у јаду душе своје.
12Sem li mar morje ali pošast morska, da si postavil stražo zoper mene?
12Еда ли сам море или кит, те си наместио стражу око мене?
13Kadar si rečem: Postelja moja me potolaži, ležišče moje mi pomore trpeti žalovanje:
13Кад кажем: Потешиће ме одар мој, постеља ће ми моја олакшати тужњаву,
14tedaj me strašiš s sanjami in s prikaznimi me spravljaš v trepet,
14Тада ме страшиш снима и препадаш ме утварама,
15da voli duša moja zadušenje in bi rajši bil mrtev nego suho okostje.
15Те душа моја воли бити удављена, воли смрт него кости моје.
16Zamrzelo mi je življenje – ne hotel bi živeti vekomaj. Odnehaj! kajti kakor sapa so dnevi moji.
16Додијало ми је; нећу до века живети; прођи ме се; јер су дани моји таштина.
17Kaj je človek, da ga toliko ceniš in da ga imaš v mislih
17Шта је човек да га много цениш и да мариш за њ?
18in ga vsako jutro obiskuješ in vsak hip izkušaš?
18Да га походиш свако јутро, и сваки час кушаш га?
19Kako dolgo se ne ozreš stran od mene, ne odnehaš, da požrem svojo slino?
19Кад ћеш се одвратити од мене и пустити ме да прогутам пљуванку своју?
20Ako sem grešil, kaj morem storiti tebi, o opazovalec ljudi! Zakaj si me postavil za cilj svojim pšicam, da sem postal breme samemu sebi?Zakaj ne odpustiš prestopka mojega in ne odpraviš krivice moje? Kajti sedaj ležem v prah, in če me boš iskal jutri, me ne bode.
20Згрешио сам; шта ћу Ти чинити, о чувару људски? Зашто си ме метнуо себи за белегу, те сам себи на тегобу?
21Zakaj ne odpustiš prestopka mojega in ne odpraviš krivice moje? Kajti sedaj ležem v prah, in če me boš iskal jutri, me ne bode.
21Зашто ми не опростиш грех мој и не уклониш моје безакоње? Јер ћу сад лећи у прах, и кад ме потражиш, мене неће бити.