¹Tedaj odgovori Job in reče:

¹А Јов одговори и рече:

²Resnično, vem, da je tako; a kako more smrtni človek biti pravičen pred Bogom mogočnim?

²Заиста, знам да је тако; јер како би могао човек бити прав пред Богом?

³Ako bi se hotel pravdati ž Njim, Mu ne more odgovoriti ene na tisoč.

³Ако би се хтео прети с Њим, не би Му могао одговорити од хиљаде на једну.

⁴Modrega je srca in presilne moči – kdo Mu je kdaj kljuboval in ni škode imel?

⁴Мудар је срцем и јак снагом; ко се је опро Њему и био срећан?

⁵On premakne gore, in nihče ne zapazi, da jih je prevrnil v jezi svoji.

⁵Он премешта горе, да нико и не опази; превраћа их у гневу свом;

⁶On strese zemljo ž njenega mesta, in stebri njeni se pretresejo.

⁶Он креће земљу с места њеног да јој се ступови дрмају;

⁷On veli solncu, in ne vzide, in zapečati zvezde v temo.

⁷Он кад запрети сунцу, не излази; Он запечаћава звезде;

⁸On razprostira nebo sam in hodi po valovih morja.

⁸Он разапиње небо сам, и гази по валима морским;

⁹On nareja voz na nebu in rimščice in gostosevce in ozvezdja na jugu.

⁹Он је начинио звезде кола и штапе и влашиће и друге југу у дну;

¹⁰On nareja velike reči, ki se ne morejo preiskati, čudna dela, ki jim ni števila.

¹⁰Он чини ствари велике и неиспитиве и дивне, којима нема броја.

¹¹Glej, on gre poleg mene, pa ga ne vidim, hodi mimo mene, pa ga ne zapazim.

¹¹Гле, иде мимо мене, а ја не видим; прође, а ја га не опазим.

¹²Če plen pograbi, kdo mu zabrani? kdo mu poreče: Kaj delaš?

¹²Гле, кад ухвати, ко ће Га нагнати да врати? Ко ће Му казати: Шта радиш?

¹³Bog ne odvrača jeze svoje. Pomočniki Rahaba [Rahab (t. j. prevzetnik) je ime Egiptu.] se pred Njim morajo ukloniti.

¹³Бог не устеже гнева свог, падају пода Њ охоли помоћници.

¹⁴Koliko manj bi Mu mogel jaz odgovarjati, kje naj dobim besed, da bi se prepiral ž Njim?

¹⁴А како би Му ја одговарао и бирао речи против Њега?

¹⁵Tudi ko bi prav imel, bi mu ne mogel odgovoriti – milosti bi rajši prosil sodnika svojega.

¹⁵Да сам и прав, нећу Му се одговорити, ваља да се молим судији свом.

¹⁶Ko bi ga klical in bi mi odgovoril, jaz bi ne veroval, da je slišal moj glas,

¹⁶Да Га зовем и да ми се одзове, још не могу веровати да је чуо глас мој.

¹⁷on, ki me streti hoče v viharju in množi rane moje brez vzroka,

¹⁷Јер ме је вихором сатро и задао ми много рана низашта.

¹⁸še sape mi ne da vase potegniti, a siti me z bridkostjo.

¹⁸Не да ми да одахнем, него ме сити горчинама.

¹⁹Če gre za moč močnega, On reče: „Glej, tu sem!“ in če za sodbo: „Kdo si me upa pozvati?“

¹⁹Ако је на силу, гле, Он је најсилнији; ако на суд, ко ће ми сведочити?

²⁰Ako bi tudi prav imel, bi me vendar usta moja obsodila, ako bi bil popoln, bi On dokazal, da sem popačenec.

²⁰Да се правдам, моја ће ме уста осудити; да сам добар, показаће да сам неваљао.

²¹Nedolžen sem! ne maram za dušo svojo, zaničujem življenje svoje –

²¹Ако сам добар, нећу знати за то; омрзао ми је живот мој.

²²vse eno je! Zato pravim: I nedolžnega i brezbožnega uničuje!

²²Свеједно је; зато рекох: и доброг и безбожног Он потире.

²³Ko bič nagloma ubije, smeje se On izkušnji nedolžnih.

²³Кад би још убио бич наједанпут! Али се смеје искушавању правих.

²⁴Zemlja je izročena oblasti krivičnikov, On zakriva obraz njenim sodnikom. Če On ne, kdo pa drugi?

²⁴Земља се даје у руке безбожнику; лице судија њених заклања; ако не Он, да ко?

²⁵Dnevi moji teko h koncu hitreje nego tekač, beže, sreče ne vidijo nič.

²⁵Али дани моји бише бржи од гласника; побегоше, не видеше добра.

²⁶Lete naprej kakor čolni iz bičja, kakor orel, ko šine doli na plen.

²⁶Прођоше као брзе лађе, као орао кад лети за храну.

²⁷Ko rečem: Hočem pozabiti žalovanje svoje, opustim svoj tožni obraz in razvedrim si lice –

²⁷Ако кажем: Заборавићу тужњаву своју, оставићу гнев свој и окрепићу се;

²⁸groza me je vseh bolečin mojih; vem, da me ne spoznaš za nekrivega.

²⁸Страх ме је од свих мука мојих, знам да ме нећеш оправдати.

²⁹Moram veljati za krivca – čemu bi se pa trudil zaman?

²⁹Бићу крив; зашто бих се мучио узалуд?

³⁰Ko bi se umil s snežnico in z lugom si očistil roke,

³⁰Да се измијем водом снежницом, и да очистим сапуном руке своје,

³¹ti me vtakneš v mlakužo, in celo svoji obleki se bom gnusil!

³¹Тада ћеш ме замочити у јаму да се гаде на ме моје хаљине.

³²Zakaj On ni mož kakor jaz, da bi mu odgovarjal, da bi skupaj šla pred sodbo.

³²Јер није човек као ја да Му одговарам, да идем с Њим на суд;

³³Ni ga med nama razsodnika, ki bi smel na oba položiti roke.

³³Нити има међу нама кмета да би ставио руку своју међу нас двојицу.

³⁴Naj umakne od mene šibo svojo in naj me ne plaši strah njegov,in govoril bom in ne bom se Ga bal; kajti nisem tak sam v sebi.

³⁴Нека одмакне од мене прут свој, и страх Његов нека ме не страши;

³⁵in govoril bom in ne bom se Ga bal; kajti nisem tak sam v sebi.

³⁵Тада ћу говорити, и нећу Га се бојати; јер овако не знам за себе.