1Duši moji se gnusi življenje; zato naj tožba moja teče, govoril bodem v bridkosti duše svoje.
1Додијао је души мојој живот мој; пустићу од себе тужњаву своју, говорићу у јаду душе своје.
2Rečem Bogu: Ne obsojaj me; povej mi, zakaj se prepiraš z menoj?
2Рећи ћу Богу: Немој ме осудити; кажи ми зашто се преш са мном.
3Ti li dobro de, da tlačiš, da zametaš rok svojih delo, s svetlobo pa obsevaš namero brezbožnih?
3Је ли Ти мило да чиниш силу, да одбацујеш дело руку својих и савет безбожнички обасјаваш?
4Imaš li oči mesene, ali pa vidiš, kakor človek vidi?
4Јесу ли у Тебе очи телесне? Видиш ли као што види човек?
5So li dnevi tvoji kakor dnevi smrtnika, ali leta tvoja omejena kakor dnevi človeka?
5Јесу ли дани твоји као дани човечији, и године твоје као век људски,
6da vprašuješ tako po krivdi moji in greh moj zasleduješ,
6Те истражујеш моје безакоње и за грех мој разбираш?
7dasi veš, da nisem kriv in da nikogar ni, ki more oteti iz tvoje roke!
7Ти знаш да нисам крив, и нема никога ко би избавио из Твоје руке.
8Roke tvoje so me upodobile in naredile vsega, kakor sem kroginkrog – in sedaj me zatiraš?
8Твоје су ме руке створиле и начиниле, и Ти ме одсвуда потиреш.
9Spomni se vendar, da si me kakor glino napravil, in hočeš me zopet vrniti v prah?
9Опомени се да си ме као од кала начинио, и опет ћеш ме у прах обратити.
10Me li nisi kakor mleko ulil in strdil kakor sir?
10Ниси ли ме као млеко слио и као сир усирио ме?
11S kožo in mesom si me oblekel, s kostmi in kitami si me prepletel.
11Навукао си на ме кожу и месо, и костима и жилама сплео си ме.
12Življenje in milost si mi daroval in s svojo skrbjo mi duha varoval.
12Животом и милошћу даривао си ме; и старање Твоје чувало је дух мој.
13A tole si skrival v srcu svojem, vem, da ti je bilo to v mislih:
13И сакрио си то у срцу свом; али знам да је у Тебе.
14ako bom grešil, da name boš strogo pazil in krivde moje me ne boš oprostil.
14Ако сам згрешио, опазио си ме, и ниси ме опростио безакоња мог.
15Ako sem krivično ravnal, gorje mi! in čeprav bi bil pravičen, si ne upam povzdigniti glave, nasičen sramote in zroč bedo svojo.
15Ако сам скривио, тешко мени! Ако ли сам прав, не могу подигнути главе, пун срамоте и видећи муку своју.
16In ako bi povzdignil glavo, podil me boš kakor lev in zopet izkazoval čudovito moč svojo na meni;
16И ако се подигне, гониш ме као лав, и опет чиниш чудеса на мени.
17vnovič postaviš priče svoje proti meni in pomnožiš nevoljo svojo zoper mene, vedno nova krdela in vojske boš pošiljal nadme.
17Понављаш сведочанства своја против мене, и умножаваш гнев свој на ме; војске једне за другом излазе на ме.
18Zakaj si mi dal priti iz materinega telesa? Naj bi bil umrl in nobeno oko me ne bi bilo videlo!
18Зашто си ме извадио из утробе? О да умрех! Да ме ни око не виде!
19Naj bi bil, kakor bi ne bil živel nikdar, od materinega telesa naj bi bil prenesen v grob!
19Био бих као да никада нисам био; из утробе у гроб био бих однесен.
20Ni li dni mojih malo? Odnehaj, obrni se od mene, da se malo razvedrim,
20Није ли мало дана мојих? Престани дакле и окани ме се да се мало опоравим,
21preden odidem, odkoder se ne vrnem, v deželo temine in smrtne sence,v deželo temnejšo od mraka, kjer je le senca smrti in nered, kjer noč najbolj črna se šteje za svetlost.
21Пре него отидем одакле се нећу вратити, у земљу тамну и у сен смртни,
22v deželo temnejšo od mraka, kjer je le senca smrti in nered, kjer noč najbolj črna se šteje za svetlost.
22У земљу тамну као мрак и у сен смртни, где нема промене и где је видело као тама.