1Sin moj, pazi na besede moje in zapovedi moje hrani pri sebi.
1Сине, чувај речи моје, и заповести моје сахрани код себе.
2Pazi na zapovedi moje in žívi, pazi na nauk moj kakor na zenico svojih oči.
2Чувај заповести моје и бићеш жив, и науку моју као зеницу очију својих.
3Priveži si jih na prste, zapiši jih na srca svojega ploščo.
3Привежи их себи на прсте, напиши их на плочи срца свог.
4Reci modrosti: sestra si moja! in razumnost imenuj sorodnico svojo:
4Реци мудрости: Сестра си ми; и пријатељицом зови разборитост,
5da te varuje žene vnanje, tujke, ki se dobrika z gladkimi besedami.
5Да би те чувала од жене туђе, од туђинке, која ласка речима.
6Kajti skozi okno hiše svoje, preko omrežja svojega gledajoč,
6Јер с прозора дома свог кроз решетку гледах,
7sem videl med abotnimi, zazrl med sinovi brezumnega mladeniča,
7И видех међу лудима, опазих међу децом безумног младића,
8ki se je po ulicah klatil, blizu njenega vogla, stopal po potu do hiše njene,
8Који иђаше улицом покрај угла њеног, и корачаше путем ка кући њеној,
9v mraku, na večer dneva, v noči črni in temni.
9У сумрак, увече, кад се уноћа и смрче;
10In glej, ženska mu pride naproti, v kurbji opravi in odrevenelega srca.
10А гле, срете га жена у оделу курвинском и лукавог срца,
11Jezična je in trdovratna, v njeni hiši ne bivajo noge njene;
11Плаха и пуста, којој ноге не могу стајати код куће,
12zdaj se klati po ulicah, zdaj po trgih in pri vsakem voglu zalezuje.
12Сад на пољу, сад на улици, код сваког угла вребаше.
13In ga prime ter ga poljubi in s predrznim licem mu reče:
13И ухвати га, и пољуби га, и безобразно рече му:
14Hvalne daritve sem bila dolžna, danes sem opravila obljube svoje.
14Имам жртве захвалне, данас изврших завете своје;
15Zato sem ti prišla naproti, hrepeneč po obličju tvojem, in sem te našla.
15Зато ти изиђох на сусрет да те тражим, и нађох те.
16S preprogami sem prestrla posteljo svojo, s pisanimi odejami iz platna egiptovskega;
16Настрла сам одар свој покривачем везеним и простиркама мисирским.
17pokadila sem ležišče svoje z miro, aloo in cimetom.
17Окадила сам постељу своју смирном, алојом и циметом.
18Dej, radujva se obilo v ljubezni prav do jutra, oslajujva se z ljubkovanjem!
18Хајде да се опијамо љубављу до зоре, да се веселимо миловањем.
19Kajti moža ni v hiši, odšel je na daljni pot;
19Јер ми муж није код куће, отишао је на пут далеки,
20mošnjo denarja je vzel s seboj, povrne se domov šele ob ščipu.
20Узео је са собом тоболац новчани, вратиће се кући у одређени дан.
21Nagnila ga je z mnogim pregovarjanjem svojim, s prilizovanjem ust svojih ga je potegnila:
21Наврати га многим речима, глатким уснама одвуче га.
22za njo gre takoj, kakor gre vol v klalnico in kakor neumnež v kazen v okovih –
22Отиде за њом одмах као што во иде на клање и као безумник у путо да буде каран,
23dokler mu pšica jeter ne razkolje; kakor ptič hiti v zanko, ne vedoč, da je zoper življenje njegovo.
23Докле му стрела не пробије јетру, као што птица лети у замку не знајући да јој је о живот.
24Zato sedaj, sinovi, poslušajte me in pazite na ust mojih besede!
24Зато дакле, децо, послушајте ме, и пазите на речи уста мојих.
25Ne kreni na njena pota srce tvoje, ne zavij na steze njene.
25Немој да застрањује срце твоје не путеве њене, немој лутати по стазама њеним.
26Ker mnogo jih je prebodla in na tla zvrnila, in veliko jih je, katere je vse pomorila.Hiša njena je pot v kraj mrtvih, gredoča doli v smrtne hrame.
26Јер је многе ранила и оборила, и много је оних које је све побила.
27Hiša njena je pot v kraj mrtvih, gredoča doli v smrtne hrame.
27Кућа је њена пут паклени који води у клети смртне.