¹Јер сами знате, браћо, улазак наш к вама да не би узалуд;

¹For yourselves, brethren, know our entrance in unto you, that it was not in vain:

²Него пострадавши пре и осрамоћени бивши, као што знате, у Филиби, ослободисмо се у Богу свом казивати вама јеванђеље Божије с великом борбом.

²But even after that we had suffered before, and were shamefully entreated, as ye know, at Philippi, we were bold in our God to speak unto you the gospel of God with much contention.

³Јер утеха наша није од преваре, ни од нечистоте, ни у лукавству;

³For our exhortation was not of deceit, nor of uncleanness, nor in guile:

⁴Него како нас окуша Бог да смо верни да примимо јеванђеље, тако говоримо, не као људима угађајући него Богу који куша срца наша.

⁴But as we were allowed of God to be put in trust with the gospel, even so we speak; not as pleasing men, but God, which trieth our hearts.

⁵Јер никад из ласкања не говорисмо к вама, као што знате, нити из узрока лакомства: Бог је сведок;

⁵For neither at any time used we flattering words, as ye know, nor a cloke of covetousness; God is witness:

⁶Нити тражећи од људи славе, ни од вас, ни од других.

⁶Nor of men sought we glory, neither of you, nor yet of others, when we might have been burdensome, as the apostles of Christ.

⁷Могли смо вам бити на досаду, као Христови апостоли; али бисмо кротки међу вама, као што дојилица негује своју децу.

⁷But we were gentle among you, even as a nurse cherisheth her children:

⁸Тако смо вас радо имали да смо готови били дати вам не само јеванђеље Божије, него и душе своје, јер сте нам омилели.

⁸So being affectionately desirous of you, we were willing to have imparted unto you, not the gospel of God only, but also our own souls, because ye were dear unto us.

⁹Јер памтите, браћо, труд наш и посао: јер дан и ноћ радећи да не досадисмо ниједном од вас, проповедасмо вам јеванђеље Божије.

⁹For ye remember, brethren, our labour and travail: for labouring night and day, because we would not be chargeable unto any of you, we preached unto you the gospel of God.

¹⁰Ви сте сведоци и Бог како свети и праведни и без кривице бисмо вама који верујете,

¹⁰Ye are witnesses, and God also, how holily and justly and unblameably we behaved ourselves among you that believe:

¹¹Као што знате да сваког од вас као отац децу своју

¹¹As ye know how we exhorted and comforted and charged every one of you, as a father doth his children,

¹²Молисмо и утешавасмо, и сведочисмо вам да живите као што се пристоји Богу, који вас је призвао у своје царство и славу.

¹²That ye would walk worthy of God, who hath called you unto his kingdom and glory.

¹³Тога ради и ми захваљујемо Богу без престанка што ви примивши од нас реч чувења Божијег примисте не као реч човечију, него (као што заиста јесте) реч Божију, која и чини у вама који верујете.

¹³For this cause also thank we God without ceasing, because, when ye received the word of God which ye heard of us, ye received it not as the word of men, but as it is in truth, the word of God, which effectually worketh also in you that believe.

¹⁴Јер ви, браћо, прођосте као цркве Божије које су у Јудеји у Христу Исусу; јер тако и ви пострадасте од свог рода као и они од Јевреја,

¹⁴For ye, brethren, became followers of the churches of God which in Judaea are in Christ Jesus: for ye also have suffered like things of your own countrymen, even as they have of the Jews:

¹⁵Који убише и Господа Исуса и пророке Његове, и који нас истераше, и Богу не угодише, и који се свим људима противе,

¹⁵Who both killed the Lord Jesus, and their own prophets, and have persecuted us; and they please not God, and are contrary to all men:

¹⁶И забрањују нам казивати незнабошцима да се спасу; да испуне грехе своје свагда; али напослетку дође гнев на њих.

¹⁶Forbidding us to speak to the Gentiles that they might be saved, to fill up their sins alway: for the wrath is come upon them to the uttermost.

¹⁷А ми, браћо, осиротивши за вама неко време лицем а не срцем, већма хићасмо да видимо лице ваше с великом жељом.

¹⁷But we, brethren, being taken from you for a short time in presence, not in heart, endeavoured the more abundantly to see your face with great desire.

¹⁸Зато хтедосмо да дођемо к вама, ја Павле једном и другом, и забрани нам сотона.

¹⁸Wherefore we would have come unto you, even I Paul, once and again; but Satan hindered us.

¹⁹Јер ко је наша нада или радост, или венац славе? Нисте ли и ви пред Господом нашим Исусом Христом о Његовом доласку?

¹⁹For what is our hope, or joy, or crown of rejoicing? Are not even ye in the presence of our Lord Jesus Christ at his coming?

²⁰Јер сте ви наша слава и радост.

²⁰For ye are our glory and joy.