¹А Павле погледавши на скупштину рече: Људи браћо! Ја са свом добром савести живех пред Богом до самог овог дана.

¹And Paul, earnestly beholding the council, said, Men and brethren, I have lived in all good conscience before God until this day.

²А поглавар свештенички Ананија заповеди онима што стајаху код њега да га бију по устима.

²And the high priest Ananias commanded them that stood by him to smite him on the mouth.

³Тада му рече Павле: Тебе ће Бог бити, зиде окречени! И ти седиш те ми судиш по закону, а преступајући закон заповедаш да ме бију.

³Then said Paul unto him, God shall smite thee, thou whited wall: for sittest thou to judge me after the law, and commandest me to be smitten contrary to the law?

⁴А они што стајаху наоколо рекоше: Зар псујеш Божјег поглавара свештеничког?

⁴And they that stood by said, Revilest thou God's high priest?

⁵А Павле рече: Не знадох, браћо, да је поглавар свештенички, јер стоји написано: Старешини народа свог да не говориш ружно.

⁵Then said Paul, I wist not, brethren, that he was the high priest: for it is written, Thou shalt not speak evil of the ruler of thy people.

⁶А знајући Павле да је један део садукеја а други фарисеја повика на скупштини: Људи браћо! Ја сам фарисеј и син фарисејев: за наду и за васкрсење из мртвих доведен сам на суд.

⁶But when Paul perceived that the one part were Sadducees, and the other Pharisees, he cried out in the council, Men and brethren, I am a Pharisee, the son of a Pharisee: of the hope and resurrection of the dead I am called in question.

⁷А кад он ово рече, постаде распра међу садукејима и фарисејима, и раздели се народ.

⁷And when he had so said, there arose a dissension between the Pharisees and the Sadducees: and the multitude was divided.

⁸Јер садукеји говоре да нема васкрсења, ни анђела ни духа; а фарисеји признају обоје.

⁸For the Sadducees say that there is no resurrection, neither angel, nor spirit: but the Pharisees confess both.

⁹И постаде велика вика, и уставши књижевници од стране фарисејске препираху се међу собом говорећи: Никакво зло не налазимо на овом човеку; ако ли му говори дух или анђео, да се не супротимо Богу.

⁹And there arose a great cry: and the scribes that were of the Pharisees' part arose, and strove, saying, We find no evil in this man: but if a spirit or an angel hath spoken to him, let us not fight against God.

¹⁰А кад поста распра велика, побојавши се војвода да Павла не раскину, заповеди да сиђу војници и да га отму између њих, и да га одведу у логор.

¹⁰And when there arose a great dissension, the chief captain, fearing lest Paul should have been pulled in pieces of them, commanded the soldiers to go down, and to take him by force from among them, and to bring him into the castle.

¹¹А ону ноћ стаде Господ пред њега и рече: Не бој се, Павле, јер као што си сведочио за мене у Јерусалиму, тако ти ваља и у Риму сведочити.

¹¹And the night following the Lord stood by him, and said, Be of good cheer, Paul: for as thou hast testified of me in Jerusalem, so must thou bear witness also at Rome.

¹²А кад би дан, учинише неки од Јевреја веће и заклеше се говорећи да неће ни јести ни пити докле не убију Павла.

¹²And when it was day, certain of the Jews banded together, and bound themselves under a curse, saying that they would neither eat nor drink till they had killed Paul.

¹³А беше их више од четрдесет који ову клетву учинише.

¹³And they were more than forty which had made this conspiracy.

¹⁴Ови приступивши ка главарима свештеничким и старешинама, рекоше: Клетвом заклесмо се да нећемо ништа окусити док не убијемо Павла;

¹⁴And they came to the chief priests and elders, and said, We have bound ourselves under a great curse, that we will eat nothing until we have slain Paul.

¹⁵Сад дакле ви са сабором кажите војводи да га сутра сведе к вама, као да бисте хтели дознати боље за њега; а ми смо готови да га убијемо пре него се он приближи.

¹⁵Now therefore ye with the council signify to the chief captain that he bring him down unto you to morrow, as though ye would enquire something more perfectly concerning him: and we, or ever he come near, are ready to kill him.

¹⁶А син сестре Павлове чувши ову заседу дође и уђе у логор и каза Павлу.

¹⁶And when Paul's sister's son heard of their lying in wait, he went and entered into the castle, and told Paul.

¹⁷А Павле дозвавши једног од капетана рече: Ово момче одведи к војводи, јер има нешто да му каже.

¹⁷Then Paul called one of the centurions unto him, and said, Bring this young man unto the chief captain: for he hath a certain thing to tell him.

¹⁸А он га узе и доведе к војводи, и рече: Сужањ Павле дозва ме и замоли да ово момче доведем к теби које има нешто да ти говори.

¹⁸So he took him, and brought him to the chief captain, and said, Paul the prisoner called me unto him, and prayed me to bring this young man unto thee, who hath something to say unto thee.

¹⁹А војвода узевши га за руку, и отишавши насамо, питаше га: Шта је што имаш да ми кажеш?

¹⁹Then the chief captain took him by the hand, and went with him aside privately, and asked him, What is that thou hast to tell me?

²⁰А оно рече: Јевреји договорише се да те замоле да сутра сведеш Павла к њима на скупштину, као да би хтели боље испитати за њега;

²⁰And he said, The Jews have agreed to desire thee that thou wouldest bring down Paul to morrow into the council, as though they would enquire somewhat of him more perfectly.

²¹Али ти их немој послушати, јер га чекају од њих више од четрдесет људи који су се заклели да неће ни јести ни пити докле га не убију; и сад су готови, и чекају твоје обећање.

²¹But do not thou yield unto them: for there lie in wait for him of them more than forty men, which have bound themselves with an oath, that they will neither eat nor drink till they have killed him: and now are they ready, looking for a promise from thee.

²²А војвода онда отпусти момче заповедивши му: Ником не казуј да си ми ово јавио.

²²So the chief captain then let the young man depart, and charged him, See thou tell no man that thou hast shewed these things to me.

²³И дозвавши двојицу од капетана рече: Приправите ми двеста војника да иду до Ћесарије, и седамдесет коњика и двеста стрелаца, по трећем сату ноћи.

²³And he called unto him two centurions, saying, Make ready two hundred soldiers to go to Caesarea, and horsemen threescore and ten, and spearmen two hundred, at the third hour of the night;

²⁴И нека доведу коње да посаде Павла, и да га прате до Филикса судије.

²⁴And provide them beasts, that they may set Paul on, and bring him safe unto Felix the governor.

²⁵И написа посланицу у којој овако говораше:

²⁵And he wrote a letter after this manner:

²⁶Од Клаудија Лисије честитом Филиксу поздравље.

²⁶Claudius Lysias unto the most excellent governor Felix sendeth greeting.

²⁷Човека овог ухватише Јевреји и хтеше да га убију; ја пак дођох с војницима и отех га дознавши да је Римљанин.

²⁷This man was taken of the Jews, and should have been killed of them: then came I with an army, and rescued him, having understood that he was a Roman.

²⁸И желећи дознати узрок за који га криве сведох га на њихову скупштину.

²⁸And when I would have known the cause wherefore they accused him, I brought him forth into their council:

²⁹Тада нађох да га криве за питања закона њиховог, а да нема никакве кривице која заслужује смрт или окове.

²⁹Whom I perceived to be accused of questions of their law, but to have nothing laid to his charge worthy of death or of bonds.

³⁰И дознавши ја уговор јеврејски о глави овог човека одмах га послах к теби заповедивши и супарницима његовим да пред тобом кажу шта имају на њ. Здрав буди!

³⁰And when it was told me how that the Jews laid wait for the man, I sent straightway to thee, and gave commandment to his accusers also to say before thee what they had against him. Farewell.

³¹А војници онда, као што им се заповеди, узеше Павла и одведоше га ноћу у Антипатриду.

³¹Then the soldiers, as it was commanded them, took Paul, and brought him by night to Antipatris.

³²А сутрадан оставивши коњике да иду с њим, вратише се у логор.

³²On the morrow they left the horsemen to go with him, and returned to the castle:

³³А они дошавши у Ћесарију, предаше посланицу судији и изведоше Павла преда њ.

³³Who, when they came to Caesarea and delivered the epistle to the governor, presented Paul also before him.

³⁴А судија прочитавши посланицу запита одакле је; и дознавши да је из Киликије

³⁴And when the governor had read the letter, he asked of what province he was. And when he understood that he was of Cilicia;

³⁵Рече: Испитаћу те кад супарници твоји дођу. И заповеди да га чувају у двору Иродовом.

³⁵I will hear thee, said he, when thine accusers are also come. And he commanded him to be kept in Herod's judgment hall.