¹И као што би одређено да идемо у Талијанску, предаше и Павла и друге неке сужње капетану, по имену Јулију, од ћесареве чете.

¹And when it was determined that we should sail into Italy, they delivered Paul and certain other prisoners unto one named Julius, a centurion of Augustus' band.

²А кад уђосмо у лађу адрамитску да пловимо у азијска места, отискосмо се; и с нама беше Аристарх Македонац из Солуна.

²And entering into a ship of Adramyttium, we launched, meaning to sail by the coasts of Asia; one Aristarchus, a Macedonian of Thessalonica, being with us.

³И други дан дођосмо у Сидон. И Јулије држаше Павла лепо, и допусти му да одлази к својим пријатељима и да га послужују.

³And the next day we touched at Sidon. And Julius courteously entreated Paul, and gave him liberty to go unto his friends to refresh himself.

⁴И оданде одвезавши се допловисмо у Кипар, јер ветрови беху противни.

⁴And when we had launched from thence, we sailed under Cyprus, because the winds were contrary.

⁵И препловивши пучину киликијску и памфилијску дођосмо у Миру ликијску.

⁵And when we had sailed over the sea of Cilicia and Pamphylia, we came to Myra, a city of Lycia.

⁶И онде нашавши капетан лађу александријску која плови у Талијанску, метну нас у њу.

⁶And there the centurion found a ship of Alexandria sailing into Italy; and he put us therein.

⁷И пловивши много дана споро, и једва дошавши према Книду, јер нам ветар не даваше, допловисмо под Крит код Салмоне.

⁷And when we had sailed slowly many days, and scarce were come over against Cnidus, the wind not suffering us, we sailed under Crete, over against Salmone;

⁸И једва се возећи поред краја, дођосмо на једно место које се зове Добра Пристаништа, код ког близу беше град Ласеја.

⁸And, hardly passing it, came unto a place which is called The fair havens; nigh whereunto was the city of Lasea.

⁹А пошто прође много времена, и већ пловљење не беше без страха, јер и пост већ беше прошао, саветоваше Павле

⁹Now when much time was spent, and when sailing was now dangerous, because the fast was now already past, Paul admonished them,

¹⁰Говорећи им: Људи! Видим да ће пловљење бити с муком и великом штетом не само товара и лађе него и душа наших.

¹⁰And said unto them, Sirs, I perceive that this voyage will be with hurt and much damage, not only of the lading and ship, but also of our lives.

¹¹Али капетан послуша већма крманоша и господара од лађе неголи Павлове речи.

¹¹Nevertheless the centurion believed the master and the owner of the ship, more than those things which were spoken by Paul.

¹²А не будући пристаниште згодно за зимовник, саветоваху многи да се одвезу оданде, не би ли како могли доћи до Финика, и онде да зимују у пристаништу критском, које гледа к југу и к западу.

¹²And because the haven was not commodious to winter in, the more part advised to depart thence also, if by any means they might attain to Phenice, and there to winter; which is an haven of Crete, and lieth toward the south west and north west.

¹³И кад дуну југ, мишљаху да им се воља испуни, и подигнувши једра пловљаху покрај Крита.

¹³And when the south wind blew softly, supposing that they had obtained their purpose, loosing thence, they sailed close by Crete.

¹⁴Али не задуго потом дуну, насупрот њему, буран ветар који се зове Евроклидон.

¹⁴But not long after there arose against it a tempestuous wind, called Euroclydon.

¹⁵А кад се лађа оте, и не могаше се ветру противити, предадосмо је валовима и ношаху нас.

¹⁵And when the ship was caught, and could not bear up into the wind, we let her drive.

¹⁶А кад прођосмо мимо једно острво које се зове Клауда, једва могосмо удржати чамац,

¹⁶And running under a certain island which is called Clauda, we had much work to come by the boat:

¹⁷Који извукавши, свакојако помагаху, те га привезасмо одозго за лађу; а бојећи се да не удари на пруд, спустисмо једра, и тако се плављасмо.

¹⁷Which when they had taken up, they used helps, undergirding the ship; and, fearing lest they should fall into the quicksands, strake sail, and so were driven.

¹⁸А кад нам веома досађиваше бура сутрадан избациваху товаре.

¹⁸And we being exceedingly tossed with a tempest, the next day they lightened the ship;

¹⁹И у трећи дан својим рукама избацисмо алат лађарски.

¹⁹And the third day we cast out with our own hands the tackling of the ship.

²⁰А кад се ни сунце ни звезде за много дана не показаше, и бура не мала навалила, беше пропала сва нада да ћемо се избавити.

²⁰And when neither sun nor stars in many days appeared, and no small tempest lay on us, all hope that we should be saved was then taken away.

²¹И кад се задуго није јело, онда Павле ставши преда њих рече: Требаше дакле, о људи! Послушати мене, и не отискивати се од Крита, и не имати ове муке и штете.

²¹But after long abstinence Paul stood forth in the midst of them, and said, Sirs, ye should have hearkened unto me, and not have loosed from Crete, and to have gained this harm and loss.

²²И ево сад вас молим да будете добре воље: јер ниједна душа од вас неће пропасти осим лађе;

²²And now I exhort you to be of good cheer: for there shall be no loss of any man's life among you, but of the ship.

²³Јер у ову ноћ стаде преда ме анђео Бога ког сам ја и коме служим,

²³For there stood by me this night the angel of God, whose I am, and whom I serve,

²⁴Говорећи: Не бој се, Павле! Ваља ти доћи пред ћесара; и ево ти дарова Бог све који се возе с тобом.

²⁴Saying, Fear not, Paul; thou must be brought before Caesar: and, lo, God hath given thee all them that sail with thee.

²⁵Зато не бојте се, људи; јер верујем Богу да ће тако бити као што ми би речено.

²⁵Wherefore, sirs, be of good cheer: for I believe God, that it shall be even as it was told me.

²⁶Али ваља нам доћи на једно острво.

²⁶Howbeit we must be cast upon a certain island.

²⁷А кад би четрнаеста ноћ, и ми се у поноћи плављасмо по адријанској пучини, помислише лађари да се приближују к некаквој земљи.

²⁷But when the fourteenth night was come, as we were driven up and down in Adria, about midnight the shipmen deemed that they drew near to some country;

²⁸И измеривши дубину нађоше двадесет хвати; и прошавши мало опет измерише, и нађоше петнаест хвати.

²⁸And sounded, and found it twenty fathoms: and when they had gone a little further, they sounded again, and found it fifteen fathoms.

²⁹Онда бојећи се да како не ударе на прудовита места бацише са стражњег краја лађе четири ленгера, па се мољасмо Богу да сване.

²⁹Then fearing lest we should have fallen upon rocks, they cast four anchors out of the stern, and wished for the day.

³⁰А кад лађари гледаху да побегну из лађе, и спустише чамац у море изговарајући се као да хоће с предњег краја да спусте ленгере,

³⁰And as the shipmen were about to flee out of the ship, when they had let down the boat into the sea, under colour as though they would have cast anchors out of the foreship,

³¹Рече Павле капетану и војницима: Ако ови не остану у лађи, ви не можете живи остати.

³¹Paul said to the centurion and to the soldiers, Except these abide in the ship, ye cannot be saved.

³²Тада војници одрезаше ужа на чамцу и пустише га те паде.

³²Then the soldiers cut off the ropes of the boat, and let her fall off.

³³А кад хтеде да сване, мољаше Павле све да једу, говорећи: Четрнаести је дан данас како чекате и не једући живите ништа не окусивши.

³³And while the day was coming on, Paul besought them all to take meat, saying, This day is the fourteenth day that ye have tarried and continued fasting, having taken nothing.

³⁴Зато вас молим да једете: јер је то за ваше здравље. А ни једном од вас длака с главе неће отпасти.

³⁴Wherefore I pray you to take some meat: for this is for your health: for there shall not an hair fall from the head of any of you.

³⁵И рекавши ово узе хлеб, и даде хвалу Богу пред свима, и преломивши стаде јести.

³⁵And when he had thus spoken, he took bread, and gave thanks to God in presence of them all: and when he had broken it, he began to eat.

³⁶Онда се сви развеселивши и они једоше.

³⁶Then were they all of good cheer, and they also took some meat.

³⁷А у лађи беше нас душа свега двеста и седамдесет и шест.

³⁷And we were in all in the ship two hundred threescore and sixteen souls.

³⁸И наситивши се јела, олакшаше лађу избацивши пшеницу у море.

³⁸And when they had eaten enough, they lightened the ship, and cast out the wheat into the sea.

³⁹А кад би дан не познаваху земље; него угледаше некакав залив с песком, на који се договорише ако буде могуће, да извуку лађу.

³⁹And when it was day, they knew not the land: but they discovered a certain creek with a shore, into the which they were minded, if it were possible, to thrust in the ship.

⁴⁰И подигнувши ленгере вожаху се по мору, и одрешивши ужа на крмама, и раширивши мало једро према ветрићу који дуваше, вожасмо се крају.

⁴⁰And when they had taken up the anchors, they committed themselves unto the sea, and loosed the rudder bands, and hoised up the mainsail to the wind, and made toward shore.

⁴¹А кад дођосмо као на један језик, где се море као раздељује, насади се лађа; и предњи крај, који се насади, оста тврд да се не може помакнути, а крма се разбијаше од силе валова.

⁴¹And falling into a place where two seas met, they ran the ship aground; and the forepart stuck fast, and remained unmoveable, but the hinder part was broken with the violence of the waves.

⁴²А војници се договорише да побију сужње, да који не исплива и не утече.

⁴²And the soldiers' counsel was to kill the prisoners, lest any of them should swim out, and escape.

⁴³Али капетан желећи сачувати Павла забрани њихов договор, и заповеди онима који знаху пливати да искоче најпре, и да изиђу на земљу;

⁴³But the centurion, willing to save Paul, kept them from their purpose; and commanded that they which could swim should cast themselves first into the sea, and get to land:

⁴⁴А остали једни на даскама а једни на чему од лађе. И тако изиђоше сви живи на земљу.

⁴⁴And the rest, some on boards, and some on broken pieces of the ship. And so it came to pass, that they escaped all safe to land.