¹А Агрипа рече Павлу: Допушта ти се да говориш сам за се. Онда Павле пруживши руку одговараше:

¹Then Agrippa said unto Paul, Thou art permitted to speak for thyself. Then Paul stretched forth the hand, and answered for himself:

²За срећу своју држим, царе Агрипа, што се данас пред тобом одговарам за све што ме потворају Јевреји,

²I think myself happy, king Agrippa, because I shall answer for myself this day before thee touching all the things whereof I am accused of the Jews:

³А највише што знам да ти познајеш све јеврејске обичаје и препирања. Зато те молим да ме послушаш милостиво.

³Especially because I know thee to be expert in all customs and questions which are among the Jews: wherefore I beseech thee to hear me patiently.

⁴Моје дакле живљење од младости, које је испрва било међу народом мојим у Јерусалиму, знаду сви Јевреји.

⁴My manner of life from my youth, which was at the first among mine own nation at Jerusalem, know all the Jews;

⁵Како ме знаду испрва, ако хоће посведочити, да по познатој јереси наше вере живех фарисејски.

⁵Which knew me from the beginning, if they would testify, that after the most straitest sect of our religion I lived a Pharisee.

⁶И сад стојим пред судом за надање обећања које Бог обрече очевима нашим,

⁶And now I stand and am judged for the hope of the promise made of God, unto our fathers:

⁷Коме се сви дванаест колена наших једнако дан и ноћ служећи надају да ће доћи. За ово надање оптужен сам, царе Агрипа, од Јевреја.

⁷Unto which promise our twelve tribes, instantly serving God day and night, hope to come. For which hope's sake, king Agrippa, I am accused of the Jews.

⁸Шта? Зар ви мислите да се не може веровати да Бог мртве подиже?

⁸Why should it be thought a thing incredible with you, that God should raise the dead?

⁹Тако и ја мишљах да ми ваља многа зла чинити против имена Исуса Назарећанина,

⁹I verily thought with myself, that I ought to do many things contrary to the name of Jesus of Nazareth.

¹⁰Као што и учиних у Јерусалиму; и многе од светих ја затварах у тамнице, примивши власт од главара свештеничких; и кад их убијаху, пристајах на суд.

¹⁰Which thing I also did in Jerusalem: and many of the saints did I shut up in prison, having received authority from the chief priests; and when they were put to death, I gave my voice against them.

¹¹И по свим зборницама мучећи их често, нагоњах да хуле на Исуса; и одвише мрзећи на њих гоњах их тја и до туђих градова.

¹¹And I punished them oft in every synagogue, and compelled them to blaspheme; and being exceedingly mad against them, I persecuted them even unto strange cities.

¹²За које идући у Дамаск с влашћу и заповешћу од главара свештеничких,

¹²Whereupon as I went to Damascus with authority and commission from the chief priests,

¹³У подне, царе, видех на путу с неба светлост већу од сијања сунчаног, која обасја мене и оне што иђаху са мном.

¹³At midday, O king, I saw in the way a light from heaven, above the brightness of the sun, shining round about me and them which journeyed with me.

¹⁴А кад ми сви падосмо на земљу, чух глас где говори мени и казује јеврејским језиком: Савле! Савле! Зашто ме гониш? Тешко ти је противу бодила праћати се.

¹⁴And when we were all fallen to the earth, I heard a voice speaking unto me, and saying in the Hebrew tongue, Saul, Saul, why persecutest thou me? it is hard for thee to kick against the pricks.

¹⁵А ја рекох: Ко си Ти, Господе? А Он рече: Ја сам Исус, ког ти гониш;

¹⁵And I said, Who art thou, Lord? And he said, I am Jesus whom thou persecutest.

¹⁶Него устани и стани на ноге своје; јер ти се зато јавих да те учиним слугом и сведоком овоме што си видео и што ћу ти показати,

¹⁶But rise, and stand upon thy feet: for I have appeared unto thee for this purpose, to make thee a minister and a witness both of these things which thou hast seen, and of those things in the which I will appear unto thee;

¹⁷Избављајући те од народа јеврејског и од незнабожаца, којима ћу те послати,

¹⁷Delivering thee from the people, and from the Gentiles, unto whom now I send thee,

¹⁸Да им отвориш очи да се обрате од таме к виделу и од области сотонине к Богу, да приме опроштење греха и достојање међу освећенима вером мојом.

¹⁸To open their eyes, and to turn them from darkness to light, and from the power of Satan unto God, that they may receive forgiveness of sins, and inheritance among them which are sanctified by faith that is in me.

¹⁹Зато, царе Агрипа! Не бих непокоран небеској утвари;

¹⁹Whereupon, O king Agrippa, I was not disobedient unto the heavenly vision:

²⁰Него најпре онима који су у Дамаску и у Јерусалиму, потом и по свој земљи јеврејској, и незнабошцима проповедах да се покају, и да се обрате к Богу чинећи дела достојна покајања.

²⁰But shewed first unto them of Damascus, and at Jerusalem, and throughout all the coasts of Judaea, and then to the Gentiles, that they should repent and turn to God, and do works meet for repentance.

²¹Зато ме Јевреји ухватише у цркви и хтеше да ме раскину.

²¹For these causes the Jews caught me in the temple, and went about to kill me.

²²Али добивши помоћ Божју стојим до самог овог дана, и сведочим и малом и великом, не казујући ништа осим што пророци казаше да ће бити, и Мојсије:

²²Having therefore obtained help of God, I continue unto this day, witnessing both to small and great, saying none other things than those which the prophets and Moses did say should come:

²³Да ће Христос пострадати, и да ће бити први из васкрсења мртвих и проповедати видело народу јеврејском и незнабошцима.

²³That Christ should suffer, and that he should be the first that should rise from the dead, and should shew light unto the people, and to the Gentiles.

²⁴А кад он ово одговараше, рече Фист великим гласом: Зар лудујеш, Павле? Многе те књиге изводе из памети.

²⁴And as he thus spake for himself, Festus said with a loud voice, Paul, thou art beside thyself; much learning doth make thee mad.

²⁵А он рече: Не лудујем, честити Фисте, него речи истине и разума казујем.

²⁵But he said, I am not mad, most noble Festus; but speak forth the words of truth and soberness.

²⁶Јер за ово зна цар, коме и говорим слободно; јер не верујем да му је шта од овог непознато; јер ово није било у углу.

²⁶For the king knoweth of these things, before whom also I speak freely: for I am persuaded that none of these things are hidden from him; for this thing was not done in a corner.

²⁷Верујеш ли, царе Агрипа, пророцима? Знам да верујеш.

²⁷King Agrippa, believest thou the prophets? I know that thou believest.

²⁸А Агрипа рече Павлу: Још мало па ћеш ме наговорити да будем хришћанин.

²⁸Then Agrippa said unto Paul, Almost thou persuadest me to be a Christian.

²⁹А Павле рече: Молио бих Бога и за мало и за много да би не само ти него и сви који ме слушају данас били такви као и ја што сам, осим окова ових.

²⁹And Paul said, I would to God, that not only thou, but also all that hear me this day, were both almost, and altogether such as I am, except these bonds.

³⁰И кад он ово рече, уста цар и судија и Верникија, и који сеђаху с њима,

³⁰And when he had thus spoken, the king rose up, and the governor, and Bernice, and they that sat with them:

³¹И отишавши разговараху се међу собом говорећи: Овај човек није учинио ништа што заслужује смрт или окове.

³¹And when they were gone aside, they talked between themselves, saying, This man doeth nothing worthy of death or of bonds.

³²А Агрипа рече Фисту: Овај човек могаше бити пуштен да не рече да хоће к ћесару. И тако судија намисли да га пошаље к ћесару.

³²Then said Agrippa unto Festus, This man might have been set at liberty, if he had not appealed unto Caesar.