1Доиста све ово сложих у срце своје да бих расветлио све то, како су праведни и мудри и дела њихова у руци Божијој, а човек не зна ни љубави ни мржње од свега што је пред њим.
1For all this I considered in my heart even to declare all this, that the righteous, and the wise, and their works, are in the hand of God: no man knoweth either love or hatred by all that is before them.
2Све бива свима једнако: праведнику бива као безбожнику, добром и чистом као нечистом, оном који приноси жртву као оном који не приноси, како добром тако грешнику, оном који се куне као оном који се боји заклетве.
2All things come alike to all: there is one event to the righteous, and to the wicked; to the good and to the clean, and to the unclean; to him that sacrificeth, and to him that sacrificeth not: as is the good, so is the sinner; and he that sweareth, as he that feareth an oath.
3А то је најгоре од свега што бива под сунцем што свима једнако бива, те је и срце људско пуно зла, и лудост им је у срцу док су живи, а потом умиру.
3This is an evil among all things that are done under the sun, that there is one event unto all: yea, also the heart of the sons of men is full of evil, and madness is in their heart while they live, and after that they go to the dead.
4Јер ко ће бити изабран? У живих свих има надања; и псу живом боље је него мртвом лаву.
4For to him that is joined to all the living there is hope: for a living dog is better than a dead lion.
5Јер живи знају да ће умрети, а мртви не знају ништа нити им има плате, јер им се спомен заборавио.
5For the living know that they shall die: but the dead know not any thing, neither have they any more a reward; for the memory of them is forgotten.
6И љубави њихове и мржње њихове и зависти њихове нестало је, и више немају дела никада ни у чему што бива под сунцем.
6Also their love, and their hatred, and their envy, is now perished; neither have they any more a portion for ever in any thing that is done under the sun.
7Хајде, једи хлеб свој с радошћу, и веселог срца пиј вино своје, јер су мила Богу дела твоја.
7Go thy way, eat thy bread with joy, and drink thy wine with a merry heart; for God now accepteth thy works.
8Свагда нека су ти хаљине беле, и уља на глави твојој да не недостаје.
8Let thy garments be always white; and let thy head lack no ointment.
9Уживај живот са женом коју љубиш свега века свог таштог, који ти је дат под сунцем за све време таштине твоје, јер ти је то део у животу и од труда твог којим се трудиш под сунцем.
9Live joyfully with the wife whom thou lovest all the days of the life of thy vanity, which he hath given thee under the sun, all the days of thy vanity: for that is thy portion in this life, and in thy labour which thou takest under the sun.
10Све што ти дође на руку да чиниш, чини по могућности својој, јер нема рада ни мишљења ни знања ни мудрости у гробу у који идеш.
10Whatsoever thy hand findeth to do, do it with thy might; for there is no work, nor device, nor knowledge, nor wisdom, in the grave, whither thou goest.
11Опет видех под сунцем да није до брзих трка, ни рат до храбрих, ни хлеб до мудрих, ни богатство до разумних, ни добра воља до вештих, него да све стоји до времена и згоде.
11I returned, and saw under the sun, that the race is not to the swift, nor the battle to the strong, neither yet bread to the wise, nor yet riches to men of understanding, nor yet favour to men of skill; but time and chance happeneth to them all.
12Јер човек не зна време своје, него као што се рибе хватају мрежом несрећном и као што се птице хватају пруглом, тако се хватају синови човечији у зао час, кад навали на њих изненада.
12For man also knoweth not his time: as the fishes that are taken in an evil net, and as the birds that are caught in the snare; so are the sons of men snared in an evil time, when it falleth suddenly upon them.
13Видех и ову мудрост под сунцем, која ми се учини велика:
13This wisdom have I seen also under the sun, and it seemed great unto me:
14Беше мален град и у њему мало људи; и дође на њ велик цар, и опколи га и начини око њега велике опкопе.
14There was a little city, and few men within it; and there came a great king against it, and besieged it, and built great bulwarks against it:
15А нађе се у њему сиромах човек мудар, који избави град мудрошћу својом, а нико се не сећаше тог сиромаха човека.
15Now there was found in it a poor wise man, and he by his wisdom delivered the city; yet no man remembered that same poor man.
16Тада ја рекох: Боља је мудрост него снага, ако се и не мараше за мудрост оног сиромаха и речи се његове не слушаху.
16Then said I, Wisdom is better than strength: nevertheless the poor man's wisdom is despised, and his words are not heard.
17Речи мудрих људи ваља с миром слушати више него вику оног који заповеда међу лудима.
17The words of wise men are heard in quiet more than the cry of him that ruleth among fools.
18Боља је мудрост него оружје убојито; али један грешник квари многа добра.
18Wisdom is better than weapons of war: but one sinner destroyeth much good.