¹Додијао је души мојој живот мој; пустићу од себе тужњаву своју, говорићу у јаду душе своје.

¹My soul is weary of my life; I will leave my complaint upon myself; I will speak in the bitterness of my soul.

²Рећи ћу Богу: Немој ме осудити; кажи ми зашто се преш са мном.

²I will say unto God, Do not condemn me; shew me wherefore thou contendest with me.

³Је ли Ти мило да чиниш силу, да одбацујеш дело руку својих и савет безбожнички обасјаваш?

³Is it good unto thee that thou shouldest oppress, that thou shouldest despise the work of thine hands, and shine upon the counsel of the wicked?

⁴Јесу ли у Тебе очи телесне? Видиш ли као што види човек?

⁴Hast thou eyes of flesh? or seest thou as man seeth?

⁵Јесу ли дани твоји као дани човечији, и године твоје као век људски,

⁵Are thy days as the days of man? are thy years as man's days,

⁶Те истражујеш моје безакоње и за грех мој разбираш?

⁶That thou enquirest after mine iniquity, and searchest after my sin?

⁷Ти знаш да нисам крив, и нема никога ко би избавио из Твоје руке.

⁷Thou knowest that I am not wicked; and there is none that can deliver out of thine hand.

⁸Твоје су ме руке створиле и начиниле, и Ти ме одсвуда потиреш.

⁸Thine hands have made me and fashioned me together round about; yet thou dost destroy me.

⁹Опомени се да си ме као од кала начинио, и опет ћеш ме у прах обратити.

⁹Remember, I beseech thee, that thou hast made me as the clay; and wilt thou bring me into dust again?

¹⁰Ниси ли ме као млеко слио и као сир усирио ме?

¹⁰Hast thou not poured me out as milk, and curdled me like cheese?

¹¹Навукао си на ме кожу и месо, и костима и жилама сплео си ме.

¹¹Thou hast clothed me with skin and flesh, and hast fenced me with bones and sinews.

¹²Животом и милошћу даривао си ме; и старање Твоје чувало је дух мој.

¹²Thou hast granted me life and favour, and thy visitation hath preserved my spirit.

¹³И сакрио си то у срцу свом; али знам да је у Тебе.

¹³And these things hast thou hid in thine heart: I know that this is with thee.

¹⁴Ако сам згрешио, опазио си ме, и ниси ме опростио безакоња мог.

¹⁴If I sin, then thou markest me, and thou wilt not acquit me from mine iniquity.

¹⁵Ако сам скривио, тешко мени! Ако ли сам прав, не могу подигнути главе, пун срамоте и видећи муку своју.

¹⁵If I be wicked, woe unto me; and if I be righteous, yet will I not lift up my head. I am full of confusion; therefore see thou mine affliction;

¹⁶И ако се подигне, гониш ме као лав, и опет чиниш чудеса на мени.

¹⁶For it increaseth. Thou huntest me as a fierce lion: and again thou shewest thyself marvellous upon me.

¹⁷Понављаш сведочанства своја против мене, и умножаваш гнев свој на ме; војске једне за другом излазе на ме.

¹⁷Thou renewest thy witnesses against me, and increasest thine indignation upon me; changes and war are against me.

¹⁸Зашто си ме извадио из утробе? О да умрех! Да ме ни око не виде!

¹⁸Wherefore then hast thou brought me forth out of the womb? Oh that I had given up the ghost, and no eye had seen me!

¹⁹Био бих као да никада нисам био; из утробе у гроб био бих однесен.

¹⁹I should have been as though I had not been; I should have been carried from the womb to the grave.

²⁰Није ли мало дана мојих? Престани дакле и окани ме се да се мало опоравим,

²⁰Are not my days few? cease then, and let me alone, that I may take comfort a little,

²¹Пре него отидем одакле се нећу вратити, у земљу тамну и у сен смртни,

²¹Before I go whence I shall not return, even to the land of darkness and the shadow of death;

²²У земљу тамну као мрак и у сен смртни, где нема промене и где је видело као тама.

²²A land of darkness, as darkness itself; and of the shadow of death, without any order, and where the light is as darkness.