¹А ученицима својим говораше: Беше један човек богат који имаше пристава, и тога облагаше код њега да му просипа имање,

¹And he said also unto his disciples, There was a certain rich man, which had a steward; and the same was accused unto him that he had wasted his goods.

²И дозвавши га рече му: Шта ово ја чујем за тебе? Дај рачун како си кућио кућу: јер више не можеш кућом управљати.

²And he called him, and said unto him, How is it that I hear this of thee? give an account of thy stewardship; for thou mayest be no longer steward.

³А пристав од куће рече у себи: Шта ћу чинити? Господар мој узима од мене управљање куће: копати не могу, просити стидим се.

³Then the steward said within himself, What shall I do? for my lord taketh away from me the stewardship: I cannot dig; to beg I am ashamed.

⁴Знам шта ћу чинити да би ме примили у куће своје кад ми се одузме управљање куће.

⁴I am resolved what to do, that, when I am put out of the stewardship, they may receive me into their houses.

⁵И дозвавши редом дужнике господара свог рече првом: Колико си дужан господару мом?

⁵So he called every one of his lord's debtors unto him, and said unto the first, How much owest thou unto my lord?

⁶А он рече: Сто ока уља. И рече му: Узми писмо своје и седи брзо те напиши педесет.

⁶And he said, An hundred measures of oil. And he said unto him, Take thy bill, and sit down quickly, and write fifty.

⁷А потом рече другом: А ти колико си дужан? А он рече: Сто ока пшенице. И рече му: Узми писмо своје и напиши осамдесет.

⁷Then said he to another, And how much owest thou? And he said, An hundred measures of wheat. And he said unto him, Take thy bill, and write fourscore.

⁸И похвали господар неверног пристава што мудро учини; јер су синови овог века мудрији од синова видела у свом нараштају.

⁸And the lord commended the unjust steward, because he had done wisely: for the children of this world are in their generation wiser than the children of light.

⁹И ја вама кажем: начините себи пријатеље неправедним богатством, да би вас кад осиромашите примили у вечне куће.

⁹And I say unto you, Make to yourselves friends of the mammon of unrighteousness; that, when ye fail, they may receive you into everlasting habitations.

¹⁰Који је веран у малом и у многом је веран; а ко је неверан у малом и у многом је неверан.

¹⁰He that is faithful in that which is least is faithful also in much: and he that is unjust in the least is unjust also in much.

¹¹Ако дакле у неправедном богатству верни не бисте, ко ће вам у истином веровати?

¹¹If therefore ye have not been faithful in the unrighteous mammon, who will commit to your trust the true riches?

¹²И ако у туђем не бисте верни, ко ће вам дати ваше?

¹²And if ye have not been faithful in that which is another man's, who shall give you that which is your own?

¹³Никакав пак слуга не може два господара служити; јер или ће на једног мрзети, а другог љубити, или ће једног волети а за другог не марити. Не можете служити Богу и богатству.

¹³No servant can serve two masters: for either he will hate the one, and love the other; or else he will hold to the one, and despise the other. Ye cannot serve God and mammon.

¹⁴А ово све слушаху и фарисеји, који беху среброљупци, и ругаху Му се.

¹⁴And the Pharisees also, who were covetous, heard all these things: and they derided him.

¹⁵И рече им: Ви сте они који се градите праведни пред људима; али Бог зна срца ваша; јер шта је у људи високо оно је мрзост пред Богом.

¹⁵And he said unto them, Ye are they which justify yourselves before men; but God knoweth your hearts: for that which is highly esteemed among men is abomination in the sight of God.

¹⁶Закон и пророци су до Јована; одселе се царство Божије проповеда јеванђељем, и сваки наваљује да уђе у њега.

¹⁶The law and the prophets were until John: since that time the kingdom of God is preached, and every man presseth into it.

¹⁷Лакше је, пак, небу и земљи проћи неголи једној титли из закона пропасти.

¹⁷And it is easier for heaven and earth to pass, than one tittle of the law to fail.

¹⁸Сваки који пушта жену своју и узима другу, прељубу чини; и који се жени пуштеницом, прељубу чини.

¹⁸Whosoever putteth away his wife, and marrieth another, committeth adultery: and whosoever marrieth her that is put away from her husband committeth adultery.

¹⁹Човек неки, пак, беше богат, који се облачаше у скерлет и у свилу, и живљаше сваки дан господски и весељаше се.

¹⁹There was a certain rich man, which was clothed in purple and fine linen, and fared sumptuously every day:

²⁰А беше један сиромах, по имену Лазар, који лежаше пред његовим вратима гнојав,

²⁰And there was a certain beggar named Lazarus, which was laid at his gate, full of sores,

²¹И жељаше да се насити мрвама које падаху с трпезе богатог; још и пси долажаху и лизаху гној његов.

²¹And desiring to be fed with the crumbs which fell from the rich man's table: moreover the dogs came and licked his sores.

²²А кад умре сиромах, однесоше га анђели у наручје Авраамово; а умре и богати, и закопаше га.

²²And it came to pass, that the beggar died, and was carried by the angels into Abraham's bosom: the rich man also died, and was buried;

²³И у паклу кад беше у мукама, подиже очи своје и угледа издалека Авраама и Лазара у наручју његовом,

²³And in hell he lift up his eyes, being in torments, and seeth Abraham afar off, and Lazarus in his bosom.

²⁴И повикавши рече: Оче Аврааме! Смилуј се на ме и пошљи ми Лазара нека умочи у воду врх од прста свог, и да ми расхлади језик; јер се мучим у овом пламену.

²⁴And he cried and said, Father Abraham, have mercy on me, and send Lazarus, that he may dip the tip of his finger in water, and cool my tongue; for I am tormented in this flame.

²⁵А Авраам рече: Синко! Опомени се да си ти примио добра своја у животу свом, и Лазар опет зла; а сад се он теши, а ти се мучиш.

²⁵But Abraham said, Son, remember that thou in thy lifetime receivedst thy good things, and likewise Lazarus evil things: but now he is comforted, and thou art tormented.

²⁶И преко свега тога постављена је међу нама и вама велика пропаст, да ови који би хтели одовуд к вама прећи, не могу, нити они отуда к нама да прелазе.

²⁶And beside all this, between us and you there is a great gulf fixed: so that they which would pass from hence to you cannot; neither can they pass to us, that would come from thence.

²⁷Тада рече: Молим те дакле, оче, да га пошаљеш кући оца мог,

²⁷Then he said, I pray thee therefore, father, that thou wouldest send him to my father's house:

²⁸Јер имам пет браће: нека им посведочи да не би и они дошли на ово место мучења.

²⁸For I have five brethren; that he may testify unto them, lest they also come into this place of torment.

²⁹Рече му Авраам: Они имају Мојсија и пророке, нека њих слушају.

²⁹Abraham saith unto him, They have Moses and the prophets; let them hear them.

³⁰А он рече: Не, оче Аврааме! Него ако им дође ко из мртвих покајаће се.

³⁰And he said, Nay, father Abraham: but if one went unto them from the dead, they will repent.

³¹А Авраам рече му: Ако не слушају Мојсија и пророке, да ко и из мртвих устане неће веровати.

³¹And he said unto him, If they hear not Moses and the prophets, neither will they be persuaded, though one rose from the dead.