¹А кад сврши све речи своје пред народом, дође у Капернаум.

¹Now when he had ended all his sayings in the audience of the people, he entered into Capernaum.

²У капетана пак једног беше слуга болестан на умору који му беше мио.

²And a certain centurion's servant, who was dear unto him, was sick, and ready to die.

³А кад чу за Исуса, посла к Њему старешине јудејске молећи Га да би дошао да му исцели слугу.

³And when he heard of Jesus, he sent unto him the elders of the Jews, beseeching him that he would come and heal his servant.

⁴А они дошавши к Исусу мољаху Га лепо говорећи: Достојан је да му то учиниш;

⁴And when they came to Jesus, they besought him instantly, saying, That he was worthy for whom he should do this:

⁵Јер љуби народ наш, и начини нам зборницу.

⁵For he loveth our nation, and he hath built us a synagogue.

⁶А Исус иђаше с њима. И кад већ беху близу куће, посла капетан к Њему пријатеље говорећи Му: Господе! Не труди се, јер нисам достојан да уђеш под моју стреху;

⁶Then Jesus went with them. And when he was now not far from the house, the centurion sent friends to him, saying unto him, Lord, trouble not thyself: for I am not worthy that thou shouldest enter under my roof:

⁷Зато и не држах себе достојног да Ти дођем, него само реци реч, и оздравиће слуга мој.

⁷Wherefore neither thought I myself worthy to come unto thee: but say in a word, and my servant shall be healed.

⁸Јер и ја сам човек под власти, и имам под собом војнике, па кажем једном: Иди, и иде; и другом: Дођи, и дође; и слузи свом: Учини то, и учини.

⁸For I also am a man set under authority, having under me soldiers, and I say unto one, Go, and he goeth; and to another, Come, and he cometh; and to my servant, Do this, and he doeth it.

⁹А кад то чу Исус, зачуди му се, и окренувши се народу који иђаше за Њим рече: Кажем вам: ни у Израиљу толике вере не нађох.

⁹When Jesus heard these things, he marvelled at him, and turned him about, and said unto the people that followed him, I say unto you, I have not found so great faith, no, not in Israel.

¹⁰И вративши се послани нађоше болесног слугу здравог.

¹⁰And they that were sent, returning to the house, found the servant whole that had been sick.

¹¹И потом иђаше у град који се зови Наин, и с Њим иђаху многи ученици Његови и мноштво народа.

¹¹And it came to pass the day after, that he went into a city called Nain; and many of his disciples went with him, and much people.

¹²Кад се приближише к вратима градским, и гле, изношаху мртваца, јединца сина матере његове, и она беше удовица и народа из града много иђаше с њом.

¹²Now when he came nigh to the gate of the city, behold, there was a dead man carried out, the only son of his mother, and she was a widow: and much people of the city was with her.

¹³И видевши је Господ сажали Му се за њом, и рече јој: Не плачи.

¹³And when the Lord saw her, he had compassion on her, and said unto her, Weep not.

¹⁴И приступивши прихвати за сандук; а носиоци стадоше, и рече: Момче! Теби говорим, устани.

¹⁴And he came and touched the bier: and they that bare him stood still. And he said, Young man, I say unto thee, Arise.

¹⁵И седе мртвац и стаде говорити; и даде га матери његовој.

¹⁵And he that was dead sat up, and began to speak. And he delivered him to his mother.

¹⁶А страх обузе све, и хваљаху Бога говорећи: Велики пророк изиђе међу нама, и Бог походи народ свој.

¹⁶And there came a fear on all: and they glorified God, saying, That a great prophet is risen up among us; and, That God hath visited his people.

¹⁷И отиде глас овај о Њему по свој Јудеји и по свој околини.

¹⁷And this rumour of him went forth throughout all Judaea, and throughout all the region round about.

¹⁸И јавише Јовану ученици његови за све ово.

¹⁸And the disciples of John shewed him of all these things.

¹⁹И дозвавши Јован два од ученика својих посла их к Исусу говорећи: Јеси ли ти Онај што ће доћи, или другог да чекамо?

¹⁹And John calling unto him two of his disciples sent them to Jesus, saying, Art thou he that should come? or look we for another?

²⁰Дошавши пак људи к Њему рекоше: Јован крститељ посла нас к теби говорећи: Јеси ли ти Онај што ће доћи, или другог да чекамо?

²⁰When the men were come unto him, they said, John Baptist hath sent us unto thee, saying, Art thou he that should come? or look we for another?

²¹А у тај час исцели многе од болести и од мука и од злих духова, и многима слепима дарова вид.

²¹And in that same hour he cured many of their infirmities and plagues, and of evil spirits; and unto many that were blind he gave sight.

²²И одговарајући Исус рече им: Идите и кажите Јовану шта видесте и чусте: слепи прогледају, хроми ходе, губави чисте се, глуви чују, мртви устају, сиромашнима проповеда се јеванђеље.

²²Then Jesus answering said unto them, Go your way, and tell John what things ye have seen and heard; how that the blind see, the lame walk, the lepers are cleansed, the deaf hear, the dead are raised, to the poor the gospel is preached.

²³И благо ономе који се не саблазни о мене.

²³And blessed is he, whosoever shall not be offended in me.

²⁴А кад отидоше ученици Јованови, поче народу говорити за Јована: Шта сте изишли у пустињи да видите? Трску, коју љуља ветар?

²⁴And when the messengers of John were departed, he began to speak unto the people concerning John, What went ye out into the wilderness for to see? A reed shaken with the wind?

²⁵Шта сте, дакле, изашли да видите? Човека у меке хаљине обучена? Ето, који господске хаљине носе и у сластима живе по царским су дворовима.

²⁵But what went ye out for to see? A man clothed in soft raiment? Behold, they which are gorgeously apparelled, and live delicately, are in kings' courts.

²⁶Шта сте дакле изишли да видите? Пророка? Да, ја вам кажем, и више од пророка;

²⁶But what went ye out for to see? A prophet? Yea, I say unto you, and much more than a prophet.

²⁷Јер је ово онај за кога је писано: Ето ја шаљем анђела свог пред лицем Твојим који ће приправити пут Твој пред Тобом.

²⁷This is he, of whom it is written, Behold, I send my messenger before thy face, which shall prepare thy way before thee.

²⁸Јер вам кажем: Ниједан између рођених од жена није већи пророк од Јована крститеља; а најмањи у царству Божијем већи је од њега.

²⁸For I say unto you, Among those that are born of women there is not a greater prophet than John the Baptist: but he that is least in the kingdom of God is greater than he.

²⁹И сви људи који слушаху и цариници оправдаше Бога, и крстише се крштењем Јовановим;

²⁹And all the people that heard him, and the publicans, justified God, being baptized with the baptism of John.

³⁰А фарисеји и књижевници одбацише савет Божји за њих, И не хтеше да их он крсти.

³⁰But the Pharisees and lawyers rejected the counsel of God against themselves, being not baptized of him.

³¹А Господ рече: Какви ћу казати да су људи овог рода? И какви су?

³¹And the Lord said, Whereunto then shall I liken the men of this generation? and to what are they like?

³²Они су као деца која седе по улицама и дозивају једно друго и говоре: Свирасмо вам, и не играсте, жалисмо вам се, и не плакасте.

³²They are like unto children sitting in the marketplace, and calling one to another, and saying, We have piped unto you, and ye have not danced; we have mourned to you, and ye have not wept.

³³Јер дође Јован крститељ који ни једе хлеб ни пије вино, а ви кажете: Ђаво је у њему;

³³For John the Baptist came neither eating bread nor drinking wine; and ye say, He hath a devil.

³⁴Дође Син човечији који и једе и пије, а ви кажете: Гле човека изелице и пијанице, друга цариницима и грешницима.

³⁴The Son of man is come eating and drinking; and ye say, Behold a gluttonous man, and a winebibber, a friend of publicans and sinners!

³⁵И оправдаше премудрост сва деца њена.

³⁵But wisdom is justified of all her children.

³⁶Мољаше Га пак један од фарисеја да би обедовао у њега; и ушавши у кућу фарисејеву седе за трпезу:

³⁶And one of the Pharisees desired him that he would eat with him. And he went into the Pharisee's house, and sat down to meat.

³⁷И гле, жена у граду која беше грешница дознавши да је Исус за трпезом у кући фарисејевој, донесе скленицу мира;

³⁷And, behold, a woman in the city, which was a sinner, when she knew that Jesus sat at meat in the Pharisee's house, brought an alabaster box of ointment,

³⁸И ставши састраг код ногу Његових плакаше, и стаде прати ноге Његове сузама, и косом од своје главе отираше, и целиваше ноге Његове, и мазаше миром.

³⁸And stood at his feet behind him weeping, and began to wash his feet with tears, and did wipe them with the hairs of her head, and kissed his feet, and anointed them with the ointment.

³⁹А кад виде фарисеј који Га је дозвао, рече у себи говорећи: Да је он пророк, знао би ко и каква га се жена дотиче: јер је грешница.

³⁹Now when the Pharisee which had bidden him saw it, he spake within himself, saying, This man, if he were a prophet, would have known who and what manner of woman this is that toucheth him: for she is a sinner.

⁴⁰И одговарајући Исус рече му: Симоне! Имам ти нешто казати. А он рече: Учитељу! Кажи.

⁴⁰And Jesus answering said unto him, Simon, I have somewhat to say unto thee. And he saith, Master, say on.

⁴¹А Исус рече: Двојица беху дужни једном дужнику, један беше дужан пет стотина динара, а други педесет.

⁴¹There was a certain creditor which had two debtors: the one owed five hundred pence, and the other fifty.

⁴²А кад они не имадоше да му врате, поклони обојици. Кажи који ће га од њих двојице већма љубити.

⁴²And when they had nothing to pay, he frankly forgave them both. Tell me therefore, which of them will love him most?

⁴³А Симон одговарајући рече: Мислим онај коме највише поклони. А Он му рече: Право си судио.

⁴³Simon answered and said, I suppose that he, to whom he forgave most. And he said unto him, Thou hast rightly judged.

⁴⁴И окренувши се к жени рече Симону: Видиш ли ову жену? Ја уђох у твоју кућу, ни воде ми на ноге ниси дао; а она сузама обли ми ноге, и косом од главе своје отре.

⁴⁴And he turned to the woman, and said unto Simon, Seest thou this woman? I entered into thine house, thou gavest me no water for my feet: but she hath washed my feet with tears, and wiped them with the hairs of her head.

⁴⁵Целива ми ниси дао; а она откако уђох не преста целивати ми ногу.

⁴⁵Thou gavest me no kiss: but this woman since the time I came in hath not ceased to kiss my feet.

⁴⁶Уљем ниси помазао главе моје; а она миром помаза ми ноге.

⁴⁶My head with oil thou didst not anoint: but this woman hath anointed my feet with ointment.

⁴⁷Зато кажем ти: опраштају јој се греси многи, јер је велику љубав имала; а коме се мало опрашта има малу љубав.

⁴⁷Wherefore I say unto thee, Her sins, which are many, are forgiven; for she loved much: but to whom little is forgiven, the same loveth little.

⁴⁸А њој рече: Опраштају ти се греси.

⁴⁸And he said unto her, Thy sins are forgiven.

⁴⁹И стадоше у себи говорити они што сеђаху с Њим за трпезом: Ко је Овај што и грехе опрашта?

⁴⁹And they that sat at meat with him began to say within themselves, Who is this that forgiveth sins also?

⁵⁰А жени рече: Вера твоја поможе ти; иди с миром.

⁵⁰And he said to the woman, Thy faith hath saved thee; go in peace.