¹Зашто, Господе, стојиш далеко, кријеш се кад је невоља?

¹Why standest thou afar off, O LORD? why hidest thou thyself in times of trouble?

²С охолости безбожникове мучи се убоги; хватају се убоги преваром коју измишљају безбожници.

²The wicked in his pride doth persecute the poor: let them be taken in the devices that they have imagined.

³Јер се безбожник дичи жељом душе своје, грабљивца похваљује.

³For the wicked boasteth of his heart's desire, and blesseth the covetous, whom the LORD abhorreth.

⁴Безбожник у обести својој не мари за Господа: "Он не види." Нема Бога у мислима његовим.

⁴The wicked, through the pride of his countenance, will not seek after God: God is not in all his thoughts.

⁵Свагда су путеви његови криви; за судове Твоје не зна; на непријатеље своје неће ни да гледа.

⁵His ways are always grievous; thy judgments are far above out of his sight: as for all his enemies, he puffeth at them.

⁶У срцу свом каже: Нећу посрнути; зло неће доћи никад.

⁶He hath said in his heart, I shall not be moved: for I shall never be in adversity.

⁷Уста су му пуна неваљалих речи, преваре и увреде, под језиком је његовим мука и погибао.

⁷His mouth is full of cursing and deceit and fraud: under his tongue is mischief and vanity.

⁸Седи у заседи иза куће; у потаји убија правога; очи његове вребају убогога.

⁸He sitteth in the lurking places of the villages: in the secret places doth he murder the innocent: his eyes are privily set against the poor.

⁹Седи у потаји као лав у пећини; седи у заседи да ухвати убогога; хвата убогога увукавши га у мрежу своју.

⁹He lieth in wait secretly as a lion in his den: he lieth in wait to catch the poor: he doth catch the poor, when he draweth him into his net.

¹⁰Притаји се, прилегне, и убоги падају у јаке нокте његове.

¹⁰He croucheth, and humbleth himself, that the poor may fall by his strong ones.

¹¹Каже у срцу свом: "Бог је заборавио, окренуо је лице своје, неће видети никад."

¹¹He hath said in his heart, God hath forgotten: he hideth his face; he will never see it.

¹²Устани Господе! Дигни руку своју, не заборави невољних.

¹²Arise, O LORD; O God, lift up thine hand: forget not the humble.

¹³Зашто безбожник да не мари за Бога говорећи у срцу свом да Ти нећеш видети?

¹³Wherefore doth the wicked contemn God? he hath said in his heart, Thou wilt not require it.

¹⁴Ти видиш; јер гледаш увреде и муке и пишеш их на руци. Теби предаје себе убоги; сироти Ти си помоћник.

¹⁴Thou hast seen it; for thou beholdest mischief and spite, to requite it with thy hand: the poor committeth himself unto thee; thou art the helper of the fatherless.

¹⁵Сатри мишицу безбожном и злом, да се тражи и не нађе безбожност његова.

¹⁵Break thou the arm of the wicked and the evil man: seek out his wickedness till thou find none.

¹⁶Господ је цар свагда, довека, нестаће незнабожаца са земље његове.

¹⁶The LORD is King for ever and ever: the heathen are perished out of his land.

¹⁷Господе! Ти чујеш жеље ништих; утврди срце њихово; отвори ухо своје,

¹⁷LORD, thou hast heard the desire of the humble: thou wilt prepare their heart, thou wilt cause thine ear to hear:

¹⁸Да даш суд сироти и невољнику, да престану гонити човека са земље.

¹⁸To judge the fatherless and the oppressed, that the man of the earth may no more oppress.