¹Слушај, небо, говорићу; и земља нека чује говор уста мојих.

¹Poslušajte, nebesa, ker hočem govoriti, in zemlja naj čuje moj ih ust besede!

²Нека се спусти као дажд наука моја, и нека падне као роса говор мој, као ситан дажд на младу траву и као крупан дажд на одраслу траву.

²Kaplja naj kot dež nauk moj, pada liki rosa govor moj, kakor pršica na mlado travo, kakor moča na zelenjavo,

³Јер ћу јављати име Господње; величајте Бога нашег.

³kajti oznanjati hočem ime GOSPODOVO. Priznajte velikost našemu Bogu!

⁴Дело је те Стене савршено, јер су сви путеви Његови правда; Бог је веран, без неправде; праведан је и истинит.

⁴On je Skala, njegovo delo je popolno, ker vse poti njegove so pravica; mogočen Bog zvestobe je, krivičnosti ni v njem, pravičen in resničen je.

⁵Они се покварише према Њему; њихово неваљалство није неваљалство синова Његових; то је род зао и покварен.

⁵Popačeno so ravnali ž njim, ne kot njegovi otroci, madež je na njih: izprijen rod so in zvit.

⁶Тако ли враћате Господу, народе луди и безумни? Није ли Он Отац твој који те је задобио? Он те је начинио и створио.

⁶Ali tako povračaš GOSPODU, o neumno in nespametno ljudstvo? Ni li on oče tvoj, ki si te je pridobil? On te je naredil in te utrdil.

⁷Опомени се некадашњих дана, погледајте године сваког века; питај оца свог и он ће ти јавити, старије своје и казаће ти.

⁷Spomni se starodavnih dni, pomisli na leta minulih rodov! Vprašaj očeta svojega, on ti oznani, starce svoje, in ti povedo!

⁸Кад Вишњи раздаде наследство народима, кад раздели синове Адамове, постави међе народима по броју синова Израиљевих.

⁸Ko je Najvišji delil narodom dediščino, ko je razdruževal človeške otroke, je določil meje ljudstvom po številu Izraelovih sinov.

⁹Јер је део Господњи народ Његов, Јаков је уже наследства Његовог.

⁹Zakaj GOSPODOV delež je ljudstvo njegovo, Jakob je njemu odmerjena dediščina.

¹⁰Нађе га у земљи пустој, на месту страшном где бучи пустош; води га унаоколо, учи га и чува као зеницу ока свог.

¹⁰Našel ga je v deželi puščave, v pustinji, v tuljenju divjega kraja; obdal ga je, pazil je nanj, varoval ga je kakor očesa svojega punčico.

¹¹Као што орао измамљује орлиће своје, диже се над птићима својим, шири крила своја, узима их и носи на крилима својим,

¹¹Kakor orel izpodbuja k letanju gnezdnike svoje in nad svojimi mladiči leta, razprostira peruti svoje, jih nanje jemlje in jih nosi na krilih svojih:

¹²Тако га Господ вођаше, и с њим не беше туђег бога;

¹²tako ga je GOSPOD sam vodil in ni bilo ž njim tujega boga nobenega.

¹³Вођаше га на висине земаљске да једе род пољски, и даваше му да сиса мед из стене и уље из тврдог камена,

¹³Dal mu je, da jezdi čez višine dežele, in jedel je sadove polja, in dal mu je srkati med iz skale in olje iz kremenja;

¹⁴Масло од крава и млеко од оваца с претилином од јагањаца и овнова васанских и јараца, са срцем зрна пшеничних; и пио си вино, крв од грожђа.

¹⁴maslo od goved in mleko od ovac, s tolstino jagnjet pitanih in ovnov, basanskih sinov, in kozličev z najboljšim jedrom pšenice; tudi si pil grozdovo kri, vino močno.

¹⁵Али се Израиљ угоји, па се стаде ритати; утио си, удебљао и засалио; па остави Бога који га је створио, и презре стену спасења свог.

¹⁵In Ješurun je odebelel in je brcal; odebelil si se in izpital in močan si postal – tedaj je zapustil Boga, ki ga je ustvaril, in za malo je štel Skalo rešenja svojega.

¹⁶На ревност раздражише Га туђим боговима, гадовима разгневише Га.

¹⁶Razvnemali so ga s tujimi bogovi, z gnusobami so ga dražili v jezo.

¹⁷Приносише жртве ђаволима, не Богу, боговима, којих нису знали, новим, који из близа дођоше, којих се нису страшили оци ваши.

¹⁷Darovali so hudim duhovom, ki niso Bog, bogovom, ki jih niso poznali, novim bogovom, ki so pred kratkim nastopili, ki se jih niso bali vaši očetje.

¹⁸Стену која те је родила заборавио си; заборавио си Бога Створитеља свог.

¹⁸Vnemar si pustil Skalo, ki te je plodila, in Boga mogočnega, ki te je rodil, si pozabil.

¹⁹Кад то виде Господ, разгневи се на синове своје и на кћери своје,

¹⁹In GOSPOD je videl, in jih je zavrgel, vznevoljen nad sinovi in hčerami svojimi.

²⁰И рече: Сакрићу од њих лице своје, видећу какав ће им бити последак, јер су род покварен, синови у којима нема вере.

²⁰Rekel je: Skriti jim hočem obličje svoje, gledal bom, kaj bode njih konec; ker so silno popačen rod, otroci, ki ni v njih nič vere.

²¹Они ме раздражише на ревност оним што није Бог, разгневише својим таштинама; и ја ћу њих раздражити на ревност оним који није народ, народом лудим разљутићу их.

²¹Razvneli so me s tistim, kar ni Bog mogočni, dražili so me v jezo z ničemurnostmi svojimi: tudi jaz jih razvnamem s tistimi, ki niso ljudstvo, razdražim jih z nespametnim poganskim narodom.

²²Јер се огањ разгорео у гневу мом, и гореће до најдубљег пакла; спалиће земљу и род њен, и попалиће темеље брдима.

²²Kajti ogenj se je vnel po mojem srdu in bo gorel do najspodnjega pekla, in požre zemljo z obrodkom njenim in vžge podstave gorá.

²³Згрнућу на њих зла, стреле своје побацаћу на њих.

²³Nakopičim nadnje nesreče; pšice svoje uporabim proti njim.

²⁴Глад ће их цедити, врућице и љути помори прождираће их; и зубе зверске послаћу на њих и јед змија земаљских.

²⁴Obnemorejo od lakote, požre jih vročica in strupena kuga; pošljem mednje zobe zverin in strup tistih, ki se plazijo po prahu.

²⁵Споља ће их убијати мач, а по клетима страх, и момка и девојку, дете на сиси и седог човека.

²⁵Zunaj jih naj mori meč in v hišah strah, mladeniča in devico, dojenca in starca.

²⁶Рекао бих: Расејаћу их по свим угловима земаљским, учинићу да нестане спомен њихов између људи,

²⁶Rekel bi: Razpihnem jih, izbrišem njih spomin med ljudmi,

²⁷Да ми није до мржње непријатељеве, да се не би непријатељи њихови понели и рекли: Рука се наша узвисила, а није Господ учинио све ово.

²⁷ako bi se ne bal sovražnikove žalitve, da ne bi njih zatiralci napak umeli, da ne bi govorili: Naša roka je vzvišena in GOSPOD ni vsega tega storil.

²⁸Јер су народ који пропада са својих намера, и нема у њих разума.

²⁸Zakaj narod so, ki si ne zna svetovati, in razumnosti ni v njih.

²⁹Камо да су паметни, да разумеју ово, и гледају на крај свој!

²⁹O da bi bili modri, bi bili razumeli to, pomislili bi bili zadnji konec svoj!

³⁰Како би један гонио хиљаду а двојица терала десет хиљада, да их није стена њихова продала и Господ их предао?

³⁰Kako bi mogel eden poditi jih tisoč in dva pognati v beg deset tisoč? Ne li zato, ker jih je prodala njih Skala in jih sovražnikom izročil GOSPOD?

³¹Јер стена њихова није као наша Стена; непријатељи наши нека буду судије.

³¹Ni namreč njih skala kakor naša Skala; sovražniki naši sami naj to presodijo!

³²Јер је чокот њихов од чокота содомског и из поља гоморског; грожђе је њихово грожђе отровно, пуца су му горка.

³²Zakaj njih vinska trta je od trte sodomske in s poljan Gomorskih: njih grozdje je strupeno grozdje, trpke so njih jagode.

³³Вино је њихово отров змајевски, и љути јед аспидин.

³³Njih vino je kakor zmajev sline in grozoviti strup gadov.

³⁴Није ли то сакривено код мене, запечаћено у ризницама мојим?

³⁴Ni li to shranjeno pri meni, zapečateno med mojimi zakladi?

³⁵Моја је освета и плата, у своје време попузнуће нога њихова, јер је близу дан пропасти њихове, и иде брзо шта ће их задесити.

³⁵Moje je maščevanje, jaz povrnem ob času, ko jim opolzne noga: kajti blizu je dan njih pogube, in kar jim je določeno, pride hitro.

³⁶Судиће Господ народу свом, и жао ће му бити слуга Његових, кад види да је прошла снага и да нема ништа ни од ухваћеног ни од остављеног.

³⁶Zakaj GOSPOD se potegne za pravdo svojega ljudstva, in hlapcev svojih se usmili, ko uvidi, da je pošla njih moč in da nikogar ni več, ne uklenjenega, ne prostega.

³⁷И рећи ће: Где су богови њихови? Стена у коју се уздаше?

³⁷In poreče: Kje so njih bogovi, skala, h kateri so pribegali?

³⁸Који сало од жртава његових једоше и пише вино од налива њихових. Нека устану и помогну вам, и нека вам буду заклон.

³⁸ki so jedli njih žrtev tolstino in pili njih pitnih daritev vino? Vstanejo naj in vam pomorejo, bodo naj vam pokrovitelji!

³⁹Видите сада да сам ја, ја сам, и да нема Бога осим мене. Ја убијам и оживљујем, раним и исцељујем, и нема никога ко би избавио из моје руке.

³⁹Poglejte zdaj, da jaz, jaz sem vedno isti ter da ni boga zraven mene: jaz umorim in oživim, jaz udarim in ozdravim, in ni ga, ki bi otel iz moje roke.

⁴⁰Јер подижем к небу руку своју и кажем: Ја сам жив довека.

⁴⁰Kajti roko svojo dvigam proti nebu in pravim: Vekomaj živim!

⁴¹Ако наоштрим сјајни мач свој и узмем у руку суд, учинићу освету на непријатељима својим и вратићу онима који мрзе на ме.

⁴¹Kadar nabrusim bliskavi meč svoj in roka moja seže po sodbi, se bom maščeval nad nasprotniki svojimi in povrnem sovražilcem svojim.

⁴²Опојићу стреле своје крвљу, и мач ће се мој најести меса, крвљу исечених и заробљених, кад почнем освету на непријатељима.

⁴²Upijanim pšice svoje s krvjo in meč moj bo žrl meso – s krvjo ubitih in ujetih, z glave vojvod sovražnikovih.

⁴³Веселите се народи с народом Његовим, јер ће покајати крв слуга својих, и осветиће се непријатељима својим, и очистиће земљу своју и народ свој.

⁴³Veselite se, poganski narodi, z ljudstvom njegovim! zakaj on bo maščeval kri svojih hlapcev in osveto povrne svojim nasprotnikom, in izvrši poravnavo za deželo svojo, za ljudstvo svoje.

⁴⁴И дође Мојсије и изговори све речи песме ове народу, он и Исус, син Навин.

⁴⁴In prišel je Mojzes ter govoril vse besede te pesmi na ušesa ljudstvu, on in Jozue, sin Nunov.

⁴⁵А кад изговори Мојсије све речи ове свему Израиљу,

⁴⁵In ko je do konca izgovoril vse te besede vsemu Izraelu,

⁴⁶Рече им: Привијте срце своје к свим речима које вам ја данас засведочавам, и казујте их синовима својим да би држали све речи овог закона и творили их.

⁴⁶jim reče: Vtisnite si v srce vse besede, ki vam jih danes izpričujem; zato da zapoveste otrokom svojim, da hranijo in izpolnjujejo vse besede tega zakona.

⁴⁷Јер није празна реч да за њу не марите, него је живот ваш; и том ћете речју продужити дане своје на земљи, у коју идете преко Јордана да је наследите.

⁴⁷Zakaj to ni prazna beseda za vas, marveč to je vaše življenje, in po tej besedi boste podaljšali svoje dni v zemlji, v katero greste čez Jordan, da jo posedete.

⁴⁸У исти дан рече Господ Мојсију говорећи:

⁴⁸In GOSPOD je govoril Mojzesu tisti dan, rekoč:

⁴⁹Изиђи на ову гору аваримску, на гору Навав, која је у земљи моавској према Јерихону, и види земљу хананску коју дајем синовима Израиљевим у државу.

⁴⁹Pojdi na to gorovje Abarim, na goro Nebo, ki je v deželi Moabski nasproti Jerihu, in poglej deželo Kanaansko, ki jo dam v lastnino sinovom Izraelovim,

⁵⁰И умри на гори на коју изиђеш, и прибери с к роду свом, као што је умро Арон, брат твој на гори Ору и прибрао се к роду свом.

⁵⁰in umri na gori, na katero pojdeš, in boš zbran k svojemu ljudstvu, kakor je umrl Aron, tvoj brat, na gori Horu in je bil zbran k ljudstvu svojemu;

⁵¹Јер ми згрешисте међу синовима Израиљевим на води од свађе у Кадису у пустињи Сину, што ме не прослависте међу синовима Израиљевим.

⁵¹zato ker sta mi bila nezvesta med sinovi Izraelovimi pri Vodi prepira v Kadesu v Zinski puščavi, ker me nista svetega izkazala sredi sinov Izraelovih.Pred seboj boš pač videl deželo, ki jo dajem sinovom Izraelovim, ali tja v deželo samo ne prideš.

⁵²Пред собом ћеш видети земљу, али нећеш у њу ући, у земљу коју дајем синовима Израиљевим.

⁵²Pred seboj boš pač videl deželo, ki jo dajem sinovom Izraelovim, ali tja v deželo samo ne prideš.