1Потом отвори уста своја Јов и стаде клети дан свој.
1Potem odpre Job usta in kolne svoj dan.
2И проговоривши Јов рече:
2In izpregovori Job in reče:
3Не било дана у који се родих, и ноћи у којој рекоше: Роди се детић!
3Izgine naj dan, ki sem v njem bil rojen, in noč, ki je rekla: Deček je spočet!
4Био тај дан тама, не гледао га Бог озго, и не осветљавала га светлост!
4Tisti dan – naj postane teman, ne vprašaj po njem Bog od zgoraj, svit mu ne zasij nikdar!
5Мрак га запрзнио и сен смртни, облак га обастирао, био страшан као најгори дани!
5Tema in senca smrti naj si ga prisvojita, mrak naj se ušatori nad njim, vse, kar temni dan, naj ga prestraši!
6Ноћ ону освојила тама, не радовала се међу данима годишњим, не бројала се у месеце!
6Tista noč – tema jo prevzemi, naj se ne veseli med dnevi leta, naj ne pride v mesecev število!
7Гле, ноћ она била пуста, певања не било у њој!
7Da, tista noč bodi nerodovitna, veselega glasu ne bodi v njej!
8Клели је који куну дане, који су готови пробудити крокодила!
8Prekolnite jo, čarovniki, ki preklinjate dan, ki ste zmožni zbuditi leviatana.
9Потамнеле звезде у сумрачје њено, чекала видело и не дочекала га, и не видела зори трепавица;
9Potemné naj zvezde njenega somraka, pričakuje naj svetlobe, pa je ne bodi, tudi utripanja jutranje zarje naj ne zagleda:
10Што ми није затворила врата од утробе и није сакрила муку од мојих очију.
10zato ker mi ni zaprla materinega telesa, ni skrila nadloge mojim očem.
11Зашто не умрех у утроби? Не издахнух излазећи из утробе?
11Zakaj nisem umrl kar ob rojstvu, izpustil duše, ko sem prišel iz materinega telesa?
12Зашто ме прихватише кољена? Зашто сисе, да сем?
12Zakaj sem bil vzet na kolena in zakaj na prsi, da sem sesal?
13Јер бих сада лежао и почивао; спавао бих, и био бих миран,
13Kajti sedaj bi ležal in bi počival in spal – in imel bi pokoj
14С царевима и саветницима земаљским, који зидаше себи пустолине,
14s kralji in svetovalci zemlje, ki so si zgradili podrtine,
15Или с кнезовима, који имаше злата, и куће своје пунише сребра.
15ali s knezi, ki so imeli zlata, ki so napolnili hiše svoje s srebrom.
16Или зашто не бих као недоношче сакривено, као дете које не угледа видела?
16Ali da bi me sploh ne bilo kakor ni izpovitka, ki so ga zagrebli, kakor otročiči, ki nikdar niso videli luči!
17Онде безбожници престају досађивати, и онде почивају изнемогли,
17Tam je nehalo krivičnikov divjanje, tam počivajo, ki jim je opešala moč;
18И сужњи се одмарају и не чују глас настојников.
18tam mirno ležé vkup vsi zasužnjenci, ne slišijo več glasu priganjalca.
19Мали и велики онде је, и роб слободан од свог господара.
19Mali in veliki – tam eno je in isto, in hlapec je prost gospodarja svojega.
20Зашто се даје видело невољнику и живот онима који су тужног срца,
20Čemu je dal Bog siromaku luč in življenje onim, ki so v bridkosti duše?
21Који чекају смрт а ње нема, и траже је већма него закопано благо,
21ki čakajo smrti, pa je ni, in hrepene po njej bolj, nego kdor koplje zaklade,
22Који играју од радости и веселе се кад нађу гроб?
22ki bi se silno veselili in radovali, ko bi našli grob?
23Човеку, коме је пут сакривен и ког је Бог затворио одсвуда?
23Čemu je luč možu, čigar pot je prikrita in ki ga je Bog ogradil s trnjem?
24Јер пре јела мог долази уздах мој, и као вода разлива се јаук мој.
24Zakaj kadar bi imel jesti, mi je zdihovati, in stokanje moje se razliva kakor voda.
25Јер чега се бојах дође на мене, и чега се страшах задеси ме.
25Kajti česar sem se bal, to je prišlo nadme, česar me je bilo strah, to me je zadelo.Ni mi miru, ne pokoja, ne počitka, a nova prihaja bridkost!
26Не почивах нити имах мира нити се одмарах, и опет дође страхота.
26Ni mi miru, ne pokoja, ne počitka, a nova prihaja bridkost!