1Тада одговори Елифас Теманац и рече:
1In odgovori Elifaz Temančan in reče:
2Ако ти проговоримо, да ти неће бити досадно? Али ко би се могао уздржати да не говори?
2Če poskusimo govoriti s teboj, morda ti bo nadležno? Ali kdo se more zdržati govora?
3Гле, учио си многе, и руке изнемогле крепио си;
3Glej, mnoge si učil in trudne roke si krepčal.
4Речи су твоје подизале оног који падаше, и утврђивао си колена која клецаху.
4Besede tvoje so bodrile omahujoče, in šibeča se kolena si utrjeval.
5А сада кад дође на тебе, клонуо си; кад се тебе дотаче, смео си се.
5A ker je sedaj nad tebe prišlo, ti je bridko, in ker je tebe zadelo, si se prestrašil.
6Није ли побожност твоја била уздање твоје? И доброта путева твојих надање твоје?
6Ni li tvoja bogaboječnost upanje tvoje in popolnost potov tvojih nada tvoja?
7Опомени се, ко је прав погинуо, и где су праведни истребљени?
7Spomni se, prosim te, kdo je kdaj poginil nedolžen, kje so zatrli poštenjake?
8Како сам ја видео, који ору муку и сеју невољу, то и жању.
8Kolikor sem videl jaz: tisti, ki orjejo krivico in sejejo nesrečo, jo tudi žanjejo.
9Од дихања Божијег гину, и од даха ноздрва Његових нестаје их.
9Od diha Božjega ginejo, in sapa jeze njegove jih pokončava.
10Рика лаву, и глас љутом лаву и зуби лавићима сатиру се.
10Rjovenje leva, glas ljutega leva utihne, in zobje levičevi bodo strti;
11Лав гине немајући лова, и лавићи расипају се.
11krepek lev pogine, ker nima plena, in levinjina mladina se mora razkropiti.
12Још дође тајно до мене реч, и ухо моје дочу је мало.
12In mene je skrivoma došla beseda, uho moje je ujelo njeno šepetanje;
13У мислима о ноћним утварама, кад тврд сан пада на људе,
13v premišljevanju, ki ga sprožijo nočne prikazni, ko trdno spanje objema ljudi:
14Страх подузе ме и дрхат, од ког устрепташе све кости моје,
14strah me je obšel in trepet, in vse kosti moje so se pretresle;
15И дух прође испред мене, и длаке на телу мом накострешише се.
15kajti duh je šel mimo mene – vstali so pokoncu lasje telesa mojega.
16Стаде, али му не познах лица; прилика беше пред очима мојим, и ћутећи чух глас:
16Ustopil se je, a nisem mu spoznal obraza, podoba mi je bila pred očmi, šepet in glas sem začul:
17Еда ли је човек праведнији од Бога? Еда ли је човек чистији од Творца свог?
17„Je li smrtnik pravičen pred Bogom ali mož čist pred Stvarnikom svojim?
18Гле, слугама својим не верује, и у анђела својих налази недостатака;
18Glej, hlapcem svojim ne upa in angele svoje lahko okrivi zmote:
19А камоли у оних који стоје у кућама земљаним, којима је темељ на праху и сатиру се брже него мољац.
19koliko bolj one, ki prebivajo v ilovih hišah, ki jim je podlaga v prahu, ki jih je lahko zatreti kakor molje!
20Од јутра до вечера сатру се, и нестане их навек да нико и не опази.
20Od jutra do večera se stro, in preden kdo opazi, izginejo za vekomaj.Ni li tako? Ko se jim izdere vrv, ki veže njih šator telesni, umirajo, in to brez modrosti.“
21Слава њихова не пролази ли с њима? Умиру, али не у мудрости.
21Ni li tako? Ko se jim izdere vrv, ki veže njih šator telesni, umirajo, in to brez modrosti.“