¹Веру учиних са очима својим, па како бих погледао на девојку?

¹Zavezo sem sklenil s svojimi očmi, in kako bi se bil smel ozirati po devici?

²Јер какав је део од Бога одозго? И какво наследство од Свемогућег с висине?

²A kaj mi je delež Božji odzgoraj in dediščina Vsemogočnega iz visokosti?

³Није ли погибао неваљалом и чудо онима који чине безакоње?

³Ni li poguba nepravičniku in nesreča njim, ki delajo krivico?

⁴Не виде ли Он путеве моје, и све кораке моје не броји ли?

⁴Ne vidi li On potov mojih in ne šteje li vseh korakov mojih?

⁵Ако ходих с лажју или ако похита нога моја на превару,

⁵Ako sem se pečal z ničemurnostjo in je noga moja hitela v prevaro

⁶Нека ме измери на мерилима правим, и нека Бог позна доброту моју.

⁶(naj me pretehta na tehtnici pravičnosti, in spozna Bog brezmadežnost mojo!),

⁷Ако су кораци моји зашли с пута, и ако је за очима мојим пошло срце моје, и за руке моје прионуло шта год,

⁷ako je krenil korak moj s prave poti in mi je srce hodilo za očmi mojimi in se je madež prijel mojih rok:

⁸Нека ја сејем а други једе, и нека се искорене изданци моји.

⁸sejem naj, a drug uživaj, in kar sem zasadil, naj se s korenino izdere!

⁹Ако се занело срце моје за којом женом, и ако сам вребао на вратима ближњег свог,

⁹Ako mi je znorelo srce za katero ženo in sem prežal pri vratih bližnjega svojega:

¹⁰Нека другом меље жена моја, и нека се други над њом повијају.

¹⁰naj žena moja melje drugemu in drugi naj se nadnjo sklanjajo!

¹¹Јер је то грдило и безакоње за судије.

¹¹Kajti to je ostudnost, to je pregreha, ki jo morajo kaznovati sodniki.

¹²Јер би то био огањ који би прождирао до уништења, и сву би моју летину искоренио.

¹²Kajti to je ogenj, ki požira do pogubljenja in ki bi s korenom izdrl vse, kar sem pridelal.

¹³Ако нисам хтео доћи на суд са слугом својим или са слушкињом својом, кад би се тужили на мене;

¹³Ako nisem spoštoval pravice hlapca svojega in dekle svoje, ko sta se prepirala z menoj:

¹⁴Јер шта бих чинио кад би се Бог подигао, и кад би потражио, шта бих Му одговорио?

¹⁴kaj si počnem, če vstane Bog mogočni, in ko bo preiskoval, kaj mu odgovorim?

¹⁵Који је мене створио у утроби, није ли створио и њега? Није ли нас Он исти саздао у материци?

¹⁵Ni li tudi njega Stvarnik moj naredil v materinem telesu, in ni li eden naju pripravil v materini otrobi?

¹⁶Ако сам одбио сиромасима жељу њихову, и очи удовици замутио,

¹⁶Ako sem ubožcem odrekel, kar so želeli, in povzročil, da so vdovine oči medlele,

¹⁷И ако сам залогај свој сам јео, а није га јела и сирота,

¹⁷ali če sem jedel grižljaj svoj sam in ni tudi jedla od njega sirota

¹⁸Јер је од младости моје расла са мном као код оца, и од утробе матере своје водао сам је;

¹⁸(pač od mladosti moje je rasla pri meni kakor pri očetu in od materinega telesa sem bil vdovi vodnik);

¹⁹Ако сам гледао кога где гине немајући хаљине, и сиромаха где се нема чиме покрити,

¹⁹ako sem koga videl blizu pogina, ker ni imel oblačila, in potrebnega brez odeje,

²⁰Ако ме нису благосиљала бедра његова што се руном оваца мојих утоплио,

²⁰in če me ni blagoslavljalo ledje njegovo in če se z volno mojih ovac ni ogreval,

²¹Ако сам измахнуо руком на сироту, кад видех на вратима помоћ своју,

²¹ako sem vihtel roko proti siroti, ker sem videl, da mi je pomoč med vrati:

²²Нека ми испадне раме из плећа, и рука моја нека се откине из зглоба.

²²odpadi mi pleče od lopatice svoje in rama moja se odlomi od njene cevi!

²³Јер сам се бојао погибли од Бога, ког величанству не бих одолео.

²³Zakaj pogubljenje od Boga mogočnega mi je bilo v strah in vpričo Njegove vzvišenosti nisem mogel ničesar.

²⁴Ако сам полагао на злато надање своје, или чистом злату говорио: Узданицо моја!

²⁴Ako sem postavil zlato za nado svojo in čistemu zlatu rekel: Upanje moje!

²⁵Ако сам се веселио што ми је имање велико и што много стиче рука моја,

²⁵ako sem se veselil, da mi je bilo imetja veliko ter da je moja roka mnogo pridobila;

²⁶Ако сам гледао на сунце, кад сјаје, и на месец кад поносито ходи,

²⁶ako sem gledal solnce, kako je sijalo, in v diki plavajoči mesec,

²⁷И срце се моје потајно преварило и руку моју пољубила уста моја,

²⁷in srce mi je bilo skrivaj omamljeno, da sem njima v čast poljubljal roko svojo:

²⁸И то би било безакоње за судије, јер бих се одрекао Бога озго;

²⁸tudi to bi bila pregreha, kazni vredna pred sodniki, ker bi bil zatajil Boga mogočnega, ki je gori!

²⁹Ако сам се радовао несрећи ненавидника свог, и ако сам заиграо када га је зло задесило,

²⁹Ako sem se veselil nesreče sovražilca svojega in se vzradoval, ko ga je zadelo zlo

³⁰Јер не дадох језику свом да греши тражећи душу његову с проклињањем;

³⁰(a nikoli nisem dopustil grlu svojemu grešiti, da bi bil s kletvijo zahteval smrt njegovo!),

³¹Ако не говораху домашњи моји: Ко би нам дао месо његово? Не можемо се ни најести;

³¹ako niso rekali šatora mojega ljudje: Kdo bi se ne bil nasitil mesa njegove živine?

³²Странац није ноћивао напољу; врата своја отварао сам путнику;

³²na ulicah ni bilo treba prenočevati tujcu, duri svoje sem odprl popotniku –

³³Ако сам, као што чине људи, тајио преступе своје и крио своје безакоње у својим недрима,

³³ako sem, kakor Adam, prikrival prestopke svoje, skrivaje v nedrijih krivdo svojo,

³⁴Ако сам и могао плашити велико мноштво, ипак од најмањег у дому беше ме страх; зато ћутах и не одлажах од врата.

³⁴ker sem se bal velike množice in me je strašilo zaničevanje rodovin, tako da sem molčal in nisem stopil ven iz duri...

³⁵О да бих имао кога да ме саслуша! Гле, жеља је моја да ми Свемогући одговори и супарник мој да ми напише књигу.

³⁵O da bi imel koga, ki bi me poslušal! (tu je moj podpis, Vsemogočni naj mi odgovori!) in da bi imel tožbenico, ki jo je pisal nasprotnik moj!

³⁶Носио бих је на рамену свом, везао бих је себи као венац,

³⁶Res, na rami svoji bi jo nosil in si jo navezal kakor venec!

³⁷Број корака својих казао бих Му, као кнез приступио бих к Њему.

³⁷Korakov svojih število bi mu naznanil, pristopil bi k njemu kakor knez.

³⁸Ако је на ме викала моја земља, и бразде њене плакале,

³⁸Ako vpije nad menoj njiva moja in brazde njene vse vkup jokajo;

³⁹Ако сам јео род њен без новаца и досађивао души господара њених,

³⁹ako sem užival njen pridelek, ne da bi bil plačal, in sem provzročil, da je njen posestnik izdahnil:tedaj mi rasti osatje namesto pšenice in namesto ječmena grd plevel! Konec je besedam Jobovim.

⁴⁰Место пшенице нека ми рађа трње, и место јечма кукољ. Свршише се речи Јовове.

⁴⁰tedaj mi rasti osatje namesto pšenice in namesto ječmena grd plevel! Konec je besedam Jobovim.