1А сада смеју ми се млађи од мене, којима отаца не бих хтео метнути са псима стада свог.
1Sedaj pa se mi smejejo mlajši od mene, ki njih očetov nisem maral pridružiti psom črede svoje.
2А на шта би ми и била сила руку њихових? У њима беше пропала старост.
2Kaj bi mi bila tudi koristila krepkost njih rok? saj jim je izginila mladostna čvrstost.
3Од сиромаштва и глади самоћаваху бежећи од сува, мрачна, пуста и опустошена места;
3Shujšani od stradanja in lakote, glojejo suho zemljo, ki je od nekdaj pusta in prazna.
4Који браху лободу по честама, и смреково корење беше им храна.
4Trgajo lobodo ob grmeh, in korenina bodičevja je njih hrana.
5Између људи беху изгоњени и викаше се за њима као за лупежом.
5Izganjajo jih ljudje izmed sebe, vpijejo za njimi kakor za tatovi.
6Живљаху по страшним увалама, по јамама у земљи и у камену.
6Po strašnih prepadih morajo bivati, po jamah in skalnih votlinah.
7По грмовима рикаху, под трњем се скупљаху.
7Izza grmovja vreščijo, med koprivami se zbirajo –
8Беху људи никакви и без имена, мање вредни него земља.
8otroci bedakov, da, otroci brezčastnežev, z bičem izgnani iz dežele!
9И њима сам сада песма, и постах им прича.
9In tem sem sedaj v zabavljivo pesem, postal sem jim v prislovico!
10Гаде се на ме, иду далеко од мене и не устежу се пљувати ми у лице.
10Gnusim se jim, stopajo daleč od mene in ne prizanašajo licu mojemu s pljuvanjem.
11Јер је Бог одапео моју тетиву и муке ми задао те збацише узду преда мном.
11Kajti Bog mi je razrešil vrv življenja in me ponižal, zato so si popustili uzdo pred menoj.
12С десне стране устајаху момци, поткидаху ми ноге, и насипају пут к мени да ме упропасте.
12Na desnici se mi postavlja tista zalega, noge mi odpahujejo stran, zoper mene napravljajo poti svoje, meni v pogubo.
13Раскопаше моју стазу, умножише ми муке, не треба нико да им помаже.
13Razdirajo stezo mojo, pospešujejo mi pogubo, oni, ki sami so brez pomočnika.
14Као широким проломом навиру, и наваљују преко развалина.
14Kakor skozi širok predor se rinejo sem, lomasteč se vale nadme.
15Страхоте навалише на ме, и као ветар терају душу моју, и као облак прође срећа моја.
15Strahote so se obrnile proti meni. Čast moja se je razprhnila kakor v viharju, in sreča moja je minila kakor leteč oblak.
16И сада се душа моја разлива у мени, стигоше ме дани мучни.
16In sedaj se razliva v meni duša moja; dohiteli so me bede polni dnevi.
17Ноћу пробада ми кости у мени, и жиле моје не одмарају се.
17Noč mi vrta po kosteh, da se mi drobé, in glodajoče bolečine mi ne mirujejo.
18Од тешке силе променило се одело моје, и као огрлица у кошуље моје стеже ме.
18Vsled velike sile bolezni se mi grdo prilega obleka, oklepa me kakor telovnika mojega ovratnik.
19Бацио ме је у блато, те сам као прах и пепео.
19Pahnil me je v blato, da sem enak prahu in pepelu.
20Вичем к Теби, а Ти ме не слушаш; стојим пред Тобом, а Ти не гледаш на ме.
20Vpijem k tebi, a mi ne odgovarjaš, stojim proseč, pa me le strmo gledaš.
21Претворио си ми се у љута непријатеља; силом руке своје супротиш ми се.
21Izpreobrnil si se v grozovitnega meni, z močjo roke svoje me preganjaš.
22Подижеш ме у ветар, посађујеш ме на њ, и растапаш у мени све добро.
22Vzdiguješ me gori na veter, da bi odletel in se razrušil v šumu viharja.
23Јер знам да ћеш ме одвести на смрт и у дом одређени свима живима.
23Kajti vem, da me odpelješ v smrt in v hišo, ki je določena vsem živečim.
24Али неће пружити руке своје у гроб; кад их стане потирати, они неће викати.
24Toda ne iztegne li kdo roke svoje, ko pada? in če kdo gine, ne vpijejo li za pomoč?
25Нисам ли плакао ради оног који беше у злу? Није ли душа моја жалосна бивала ради убогог?
25Ali nisem jokal nad njim, ki ga je zadela nesreča? ni li mi bilo v duši žal siromaka?
26Кад се добру надах, дође ми зло; и кад се надах светлости, дође мрак.
26Kajti čakal sem dobrega, a prišlo je hudo, nadejal sem se svetlobe, a prišla je tema.
27Утроба је моја узаврела, и не може да се умири, задесише ме дани мучни.
27Osrčje moje v bridkosti kipi in ne miruje, zadeli so me mučni dnevi.
28Ходим црн, не од сунца, устајем и вичем у збору.
28Žalujoč hodim semtertja, brez solnca, stojim v zboru in vpijem za pomoč.
29Брат постах змајевима и друг совама.
29Brat sem postal šakalom, nojem pa tovariš.
30Поцрнела је кожа на мени и кости моје посахнуше од жеге.
30Koža mi je očrnela in se lupi raz mene, kosti moje goré od vročine.In tako se je premenila harfa moja v žalostinko in piščal moja v jokanja glas.
31Гусле се моје претворише у запевку, и свирала моја у плач.
31In tako se je premenila harfa moja v žalostinko in piščal moja v jokanja glas.