1Тогава, като изново размишлявах Всичките угнетения, които стават под слънцето, И видях сълзите на угнетяваните, че нямаше за тях утешител, И че силата беше в ръката на ония, които ги угнетяваха, А за тях нямаше утешител,
1Опет видех све неправде које се чине под сунцем, и гле, сузе оних којима се чини неправда, и немају ко би их потешио ни снаге да се избаве из руку оних који им чине неправду; немају никога да их потеши.
2Затова аз облажавах умрелите, които са вече умрели, Повече от живите, които са още живи;
2Зато хвалих мртве који већ помреше више него живе који још живе.
3А по-щастлив и от двамата считах оня, който не е бил още, Който не е видял лошите дела, които стават под слънцето.
3Али је бољи и од једних и од других онај који још није постао, који није видео зло што бива под сунцем.
4Тогава видях всеки труд и всяко сполучливо дело, Че поради него на човека завижда ближния му. И това е суета и гонене на вятър.
4Јер видех сваки труд и свако добро дело да од њега бива завист човеку од ближњег његовог. И то је таштина и мука духу.
5Безумният сгъва ръцете си И яде своята си плът,
5Безумник склапа руке своје, и једе своје тело:
6И [казва]: По-добре [една] пълна шепа със спокойствие, Отколкото две пълни шепи с труд и гонене на вятър.
6Боља је једна грст у миру него обе грсти с трудом и муком у духу.
7Тогава изново видях [само] суета под слънцето.
7Опет видех таштину под сунцем:
8Има такъв, който е самичък, който няма другар, Да! Няма нито син, нито брат; Но пак няма край на многото му труд, Нито се насища окото му с богатство, И [той не дума]: За кого, прочее, се трудя аз И лишавам душата си от благо? И това е суета и тежък труд.
8Има ко је сам, инокосан, нема ни сина ни брата, и опет нема краја труду његовом, и очи његове не могу да се насите богатства; а не мисли: За кога се мучим и одузимам својој души добра? И то је таштина и зао посао.
9По-добре са двама, отколкото един, Понеже те имат добра награда за труда си;
9Боље је двојици него једном, јер имају добру добит од свог труда.
10Защото, ако паднат, единият ще дигне другаря си; Но горко на оня, който е сам, когато падне, И няма друг да го дигне.
10Јер ако један падне, други ће подигнути друга свог; а тешко једном! Ако падне, нема другог да га подигне.
11И ако легнат двама заедно ще се стоплят; А един как ще се стопли [сам]?
11Још ако двојица спавају заједно, греје један другог; а један како ће се згрејати?
12И ако някой надвие на един, който е сам, Двама ще му се опрат; И тройното въже не се къса скоро.
12И ако би ко надјачао једног, двојица ће му одолети; и трострука врпца не кида се лако.
13По-добър е беден и мъдър младеж, Отколкото стар и безумен цар, Който не знае вече да приема съвет;
13Боље је дете убого, а мудро него цар стар, а безуман, који се већ не зна поучити.
14Защото [единият] излиза из тъмницата {Еврейски: Къщата на веригите.} за да царува, А [другият], и цар да се е родил, става сиромах.
14Јер један излази из тамнице да царује, а други који се роди да царује осиромаши.
15Видях всичките живи, които ходят под слънцето, Че бяха с младежа, втория, който стана вместо него;
15Видех све живе који ходе под сунцем где пристају за дететом другим, које ће ступити на његово место.
16Нямаше край на всичките люде, На всичките, над които е бил той; А идещите подир него не ще се зарадват в него. Наистина и това е суета и гонене на вятър.
16Нема краја народу који беше пред њим, а који после настану неће се радовати њему. И то је таштина и мука духу.