1"A sada, gle, podruguju se mnome ljudi po ljetima mlađi od mene kojih oce ne bih bio metnuo ni s ovčarskim psima stada svojega.
1Sedaj pa se mi smejejo mlajši od mene, ki njih očetov nisem maral pridružiti psom črede svoje.
2Ta što će mi jakost ruku njihovih kad im muževna ponestane snaga ispijena glađu i oskudicom.
2Kaj bi mi bila tudi koristila krepkost njih rok? saj jim je izginila mladostna čvrstost.
3Glodali su u pustinji korijenje i čestar opustjelih ruševina.
3Shujšani od stradanja in lakote, glojejo suho zemljo, ki je od nekdaj pusta in prazna.
4Lobodu su i s grmlja lišće brali, kao kruh jeli korijenje žukino.
4Trgajo lobodo ob grmeh, in korenina bodičevja je njih hrana.
5Od društva ljudskog oni su prognani, za njima viču k'o za lopovima.
5Izganjajo jih ljudje izmed sebe, vpijejo za njimi kakor za tatovi.
6Živjeli su po strašnim jarugama, po spiljama i u raspuklinama.
6Po strašnih prepadih morajo bivati, po jamah in skalnih votlinah.
7Urlik im se iz šikarja dizao; po trnjacima ležahu stisnuti.
7Izza grmovja vreščijo, med koprivami se zbirajo –
8Sinovi bezvrijednih, soj bezimenih, bičevima su iz zemlje prognani.
8otroci bedakov, da, otroci brezčastnežev, z bičem izgnani iz dežele!
9Rugalicom sam postao takvima i njima sada služim kao priča!
9In tem sem sedaj v zabavljivo pesem, postal sem jim v prislovico!
10Gnušaju me se i bježe od mene, ne ustežu se pljunut' mi u lice.
10Gnusim se jim, stopajo daleč od mene in ne prizanašajo licu mojemu s pljuvanjem.
11I jer On luk mi slomi i satrije me, iz usta svojih izbaciše uzdu.
11Kajti Bog mi je razrešil vrv življenja in me ponižal, zato so si popustili uzdo pred menoj.
12S desne moje strane rulja ustaje, noge moje u bijeg oni tjeraju, put propasti prema meni nasiplju.
12Na desnici se mi postavlja tista zalega, noge mi odpahujejo stran, zoper mene napravljajo poti svoje, meni v pogubo.
13Stazu mi ruše da bi me satrli, napadaju i ne brani im nitko,
13Razdirajo stezo mojo, pospešujejo mi pogubo, oni, ki sami so brez pomočnika.
14prolomom oni širokim naviru i kotrljaju se poput oluje.
14Kakor skozi širok predor se rinejo sem, lomasteč se vale nadme.
15Strahote sve se okreću na mene, mojeg ugleda kao vjetra nesta, poput oblaka iščeznu spasenje.
15Strahote so se obrnile proti meni. Čast moja se je razprhnila kakor v viharju, in sreča moja je minila kakor leteč oblak.
16Duša se moja rasipa u meni, dani nevolje na me se srušili.
16In sedaj se razliva v meni duša moja; dohiteli so me bede polni dnevi.
17Noću probada bolest kosti moje, ne počivaju boli što me glođu.
17Noč mi vrta po kosteh, da se mi drobé, in glodajoče bolečine mi ne mirujejo.
18Muka mi je i halju nagrdila i stegla me k'o ovratnik odjeće.
18Vsled velike sile bolezni se mi grdo prilega obleka, oklepa me kakor telovnika mojega ovratnik.
19U blato me je oborila dolje, gle, postao sam k'o prah i pepeo.
19Pahnil me je v blato, da sem enak prahu in pepelu.
20K Tebi vičem, al' Ti ne odgovaraš; pred Tobom stojim, al' Ti i ne mariš.
20Vpijem k tebi, a mi ne odgovarjaš, stojim proseč, pa me le strmo gledaš.
21Prema meni postao si okrutan; rukom preteškom na me se obaraš.
21Izpreobrnil si se v grozovitnega meni, z močjo roke svoje me preganjaš.
22U vihor me dižeš, nosiš me njime, u vrtlogu me olujnom kovitlaš.
22Vzdiguješ me gori na veter, da bi odletel in se razrušil v šumu viharja.
23Da, znadem da si me smrti predao, saborištu zajedničkom svih živih.
23Kajti vem, da me odpelješ v smrt in v hišo, ki je določena vsem živečim.
24Al' ne pruža li ruku utopljenik, ne viče li kad padne u nevolju?
24Toda ne iztegne li kdo roke svoje, ko pada? in če kdo gine, ne vpijejo li za pomoč?
25Ne zaplakah li nad nevoljnicima, ne sažalje mi duša siromaha?
25Ali nisem jokal nad njim, ki ga je zadela nesreča? ni li mi bilo v duši žal siromaka?
26Sreći se nadah, a dođe nesreća; svjetlost čekah, a gle, zavi me tama.
26Kajti čakal sem dobrega, a prišlo je hudo, nadejal sem se svetlobe, a prišla je tema.
27Utroba vri u meni bez prestanka, svaki dan nove patnje mi donosi.
27Osrčje moje v bridkosti kipi in ne miruje, zadeli so me mučni dnevi.
28Smrknut idem, al' nitko me ne tješi; ustajem u zboru - da bih kriknuo.
28Žalujoč hodim semtertja, brez solnca, stojim v zboru in vpijem za pomoč.
29Sa šakalima sam se zbratimio i nojevima postao sam drugom.
29Brat sem postal šakalom, nojem pa tovariš.
30Na meni sva je koža pocrnjela, i kosti mi je sažgala ognjica.
30Koža mi je očrnela in se lupi raz mene, kosti moje goré od vročine.In tako se je premenila harfa moja v žalostinko in piščal moja v jokanja glas.
31Tužaljka mi je ugodila harfu, svirala mi glas narikača ima.
31In tako se je premenila harfa moja v žalostinko in piščal moja v jokanja glas.