1Nije l' vojska život čovjekov na zemlji? Ne provodi l' dane poput najamnika?
1Ni li vojna služba človekovo življenje na zemlji in dnevi njegovi enaki dnevom najemnikovim?
2Kao što trudan rob za hladom žudi, poput nadničara štono plaću čeka,
2Kakor si suženj želi sence in kakor najemnik pričakuje mezde:
3mjeseci jada tako me zapadoše i noći su mučne meni dosuđene.
3tako sem dobil v delež mesece ničemurnosti in trudapolne noči so mi odmenjene.
4Liježuć' mislim svagda: 'Kada ću ustati?' A dižuć se: 'Kada večer dočekati!' I tako se kinjim sve dok se ne smrkne.
4Kadar ležem, pravim: Kdaj vstanem? A večer se vleče prepočasno in dosita mi je premetavanja po postelji do svita.
5PÓut moju crvi i blato odjenuše, koža na meni puca i raščinja se.
5Moje meso je oblečeno s črvadjo in prašno skorjo, koža se mi grbanči in iznova prepušča gnoj.
6Dani moji brže od čunka prođoše, promakoše hitro bez ikakve nade.
6Dnevi moji so hitrejši nego tkalčev čolnek in minevajo brez nade.
7Spomeni se: život moj je samo lahor i oči mi neće više vidjet' sreće!
7Pomni, da je življenje moje sapa! Ne bo zopet sreče gledalo moje oko.
8Prijateljsko oko neće me gledati; pogled svoj u mene upro si te sahnem.
8Ne bo me gledalo oko tistega, ki me vidi; obrneš li oči svoje vame, ne bo me več!
9Kao što se oblak gubi i raspline, tko u Šeol siđe, više ne izlazi.
9Kakor oblak gine in izgine, tako ne pride več gori, kdor stopi v šeol [T. j. kraj, kjer bivajo duše mrtvih, država smrti, smrtno kraljestvo.];
10Domu svome natrag ne vraća se nikad, njegovo ga mjesto više ne poznaje.
10ne vrne se več v hišo svojo, ne pozna ga več kraj njegov.
11Ustima ja svojim stoga branit' neću, u tjeskobi duha govorit ću sada, u gorčini duše ja ću zajecati.
11Zato ne morem tudi jaz braniti ustom svojim, govoril bom v duha svojega stiski, žaloval v duše svoje bridkosti.
12Zar sam more ili neman morska, pa si stražu nada mnom stavio?
12Sem li mar morje ali pošast morska, da si postavil stražo zoper mene?
13Kažem li: 'Na logu ću se smirit', ležaj će mi olakšati muke',
13Kadar si rečem: Postelja moja me potolaži, ležišče moje mi pomore trpeti žalovanje:
14snovima me prestravljuješ tada, prepadaš me viđenjima mučnim.
14tedaj me strašiš s sanjami in s prikaznimi me spravljaš v trepet,
15Kamo sreće da mi se zadavit'! Smrt mi je od patnja mojih draža.
15da voli duša moja zadušenje in bi rajši bil mrtev nego suho okostje.
16Ja ginem i vječno živjet neću; pusti me, tek dah su dani moji!
16Zamrzelo mi je življenje – ne hotel bi živeti vekomaj. Odnehaj! kajti kakor sapa so dnevi moji.
17Što je čovjek da ga toliko ti cijeniš, da je srcu tvojem tako prirastao
17Kaj je človek, da ga toliko ceniš in da ga imaš v mislih
18i svakoga jutra da njega pohodiš i svakoga trena da ga iskušavaš?
18in ga vsako jutro obiskuješ in vsak hip izkušaš?
19Kada ćeš svoj pogled skinuti sa mene i dati mi barem pljuvačku progutat'?
19Kako dolgo se ne ozreš stran od mene, ne odnehaš, da požrem svojo slino?
20Ako sam zgriješio, što učinih tebi, o ti koji pomno nadzireš čovjeka? Zašto si k'o metu mene ti uzeo, zbog čega sam tebi na teret postao?
20Ako sem grešil, kaj morem storiti tebi, o opazovalec ljudi! Zakaj si me postavil za cilj svojim pšicam, da sem postal breme samemu sebi?Zakaj ne odpustiš prestopka mojega in ne odpraviš krivice moje? Kajti sedaj ležem v prah, in če me boš iskal jutri, me ne bode.
21Zar prijestupa moga ne možeš podnijeti i ne možeš prijeći preko krivnje moje? Jer, malo će proći i u prah ću leći, ti ćeš me tražiti, al' me biti neće."
21Zakaj ne odpustiš prestopka mojega in ne odpraviš krivice moje? Kajti sedaj ležem v prah, in če me boš iskal jutri, me ne bode.