1Kad mi je duši život omrznuo, nek' mi tužaljka poteče slobodno, zborit ću u gorčini duše svoje.
1Додијао је души мојој живот мој; пустићу од себе тужњаву своју, говорићу у јаду душе своје.
2Reću ću Bogu: Nemoj me osudit! Kaži mi zašto se na me obaraš.
2Рећи ћу Богу: Немој ме осудити; кажи ми зашто се преш са мном.
3TÓa što od toga imaš da me tlačiš, da djelo ruku svojih zabacuješ, da pomažeš namjerama opakih?
3Је ли Ти мило да чиниш силу, да одбацујеш дело руку својих и савет безбожнички обасјаваш?
4Jesu li u tebe oči tjelesne? Zar ti vidiš kao što čovjek vidi?
4Јесу ли у Тебе очи телесне? Видиш ли као што види човек?
5Zar su ti dani k'o dani smrtnika a kao ljudski vijek tvoje godine?
5Јесу ли дани твоји као дани човечији, и године твоје као век људски,
6Zbog čega krivnju moju istražuješ i grijehe moje hoćeš razotkriti,
6Те истражујеш моје безакоње и за грех мој разбираш?
7kad znadeš dobro da sam nedužan, da ruci tvojoj izmaknut ne mogu?
7Ти знаш да нисам крив, и нема никога ко би избавио из Твоје руке.
8Tvoje me ruke sazdaše, stvoriše, zašto da me sada opet raščiniš!
8Твоје су ме руке створиле и начиниле, и Ти ме одсвуда потиреш.
9Sjeti se, k'o glinu si me sazdao i u prah ćeš me ponovo vratiti.
9Опомени се да си ме као од кала начинио, и опет ћеш ме у прах обратити.
10Nisi li mene k'o mlijeko ulio i učinio da se k'o sir zgrušam?
10Ниси ли ме као млеко слио и као сир усирио ме?
11Kožom si me i mesom odjenuo, kostima si me spleo i žilama.
11Навукао си на ме кожу и месо, и костима и жилама сплео си ме.
12S milošću si mi život darovao, brižljivo si nad mojim bdio dahom.
12Животом и милошћу даривао си ме; и старање Твоје чувало је дух мој.
13Al' u svom srcu ovo si sakrio, znam da je tvoja to bila namjera:
13И сакрио си то у срцу свом; али знам да је у Тебе.
14da paziš budno hoću li zgriješiti i da mi grijeh ne prođe nekažnjeno.
14Ако сам згрешио, опазио си ме, и ниси ме опростио безакоња мог.
15Ako sam grešan, onda teško meni, ako li sam prav, glavu ne smijem dići - shrvan sramotom, nesrećom napojen!
15Ако сам скривио, тешко мени! Ако ли сам прав, не могу подигнути главе, пун срамоте и видећи муку своју.
16Ispravim li se, k'o lav me nagoniš, snagu svoju okušavaš na meni,
16И ако се подигне, гониш ме као лав, и опет чиниш чудеса на мени.
17optužbe nove na mene podižeš, jarošću većom na mene usplamtiš i sa svježim se četama obaraš.
17Понављаш сведочанства своја против мене, и умножаваш гнев свој на ме; војске једне за другом излазе на ме.
18Iz utrobe što si me izvukao? O, što ne umrijeh: vidjeli me ne bi,
18Зашто си ме извадио из утробе? О да умрех! Да ме ни око не виде!
19bio bih k'o da me ni bilo nije, iz utrobe u grob bi me stavili.
19Био бих као да никада нисам био; из утробе у гроб био бих однесен.
20Mog su života dani tako kratki! Pusti me da se još malo veselim
20Није ли мало дана мојих? Престани дакле и окани ме се да се мало опоравим,
21prije nego ću na put bez povratka, u zemlju tame, zemlju sjene smrtne,
21Пре него отидем одакле се нећу вратити, у земљу тамну и у сен смртни,
22u zemlju tmine guste i meteža, gdje je svjetlost slična noći najcrnjoj."
22У земљу тамну као мрак и у сен смртни, где нема промене и где је видело као тама.