1Job progovori i reče:
1А Јов одговори и рече:
2"Zaista, dobro ja znadem da je tako: kako da pred Bogom čovjek ima pravo?
2Заиста, знам да је тако; јер како би могао човек бити прав пред Богом?
3Ako bi se tkogod htio prÓeti s njime, odvratio mu ne bi ni jednom od tisuću.
3Ако би се хтео прети с Њим, не би Му могао одговорити од хиљаде на једну.
4Srcem on je mudar, a snagom svesilan, i tko bi se njemu nekažnjeno opro?
4Мудар је срцем и јак снагом; ко се је опро Њему и био срећан?
5On brda premješta, a ona to ne znaju, u jarosti svojoj on ih preokreće.
5Он премешта горе, да нико и не опази; превраћа их у гневу свом;
6Pokreće on zemlju sa njezina mjesta, iz temelja njene potresa stupove.
6Он креће земљу с места њеног да јој се ступови дрмају;
7Kad zaprijeti suncu, ono se ne rađa, on pečatom svojim i zvijezde pečati.
7Он кад запрети сунцу, не излази; Он запечаћава звезде;
8Jedini on je nebesa razapeo i pučinom morskom samo on hodao.
8Он разапиње небо сам, и гази по валима морским;
9Stvorio je Medvjede i Oriona, Vlašiće i zvijezđa na južnome nebu.
9Он је начинио звезде кола и штапе и влашиће и друге југу у дну;
10Tvorac on je djela silnih, nepojmljivih čudesa koja se izbrojit' ne mogu.
10Он чини ствари велике и неиспитиве и дивне, којима нема броја.
11Ide pored mene, a ja ga ne vidim; evo, on prolazi - ja ga ne opažam.
11Гле, иде мимо мене, а ја не видим; прође, а ја га не опазим.
12Ugrabi li što, tko će mu to priječit, i tko ga pitat smije: 'Što si učinio?'
12Гле, кад ухвати, ко ће Га нагнати да врати? Ко ће Му казати: Шта радиш?
13Bog silni srdžbu svoju ne opoziva: pred njim poniču saveznici Rahaba.
13Бог не устеже гнева свог, падају пода Њ охоли помоћници.
14Pa kako onda da njemu odgovorim, koju riječ da protiv njega izaberem?
14А како би Му ја одговарао и бирао речи против Њега?
15I da sam u pravu, odvratio ne bih, u suca svojega milost bih molio.
15Да сам и прав, нећу Му се одговорити, ваља да се молим судији свом.
16A kad bi se na zov moj i odazvao, vjerovao ne bih da on glas moj sluša.
16Да Га зовем и да ми се одзове, још не могу веровати да је чуо глас мој.
17Jer, za dlaku jednu on mene satire, bez razloga moje rane umnožava.
17Јер ме је вихором сатро и задао ми много рана низашта.
18Ni časa jednoga predahnut' mi ne da, nego mene svakom gorčinom napaja!
18Не да ми да одахнем, него ме сити горчинама.
19Ako je na snagu - tÓa on je najjači! Ako je na pravdu - tko će njega na sud?
19Ако је на силу, гле, Он је најсилнији; ако на суд, ко ће ми сведочити?
20Da sam i prav, usta bi me osudila, da sam i nevin, zlim bi me proglasila.
20Да се правдам, моја ће ме уста осудити; да сам добар, показаће да сам неваљао.
21A jesam li nevin? Ni sam ne znam više, moj je život meni sasvim omrzao!
21Ако сам добар, нећу знати за то; омрзао ми је живот мој.
22Jer, to je svejedno; i zato ja kažem: nevina i grešnika on dokončava.
22Свеједно је; зато рекох: и доброг и безбожног Он потире.
23I bič smrtni kad bi odjednom ubijo ... ali on se ruga nevolji nevinih.
23Кад би још убио бич наједанпут! Али се смеје искушавању правих.
24U zemlji predanoj u šake zlikovaca, on oči sucima njezinim zastire. Ako on to nije, tko je drugi onda?
24Земља се даје у руке безбожнику; лице судија њених заклања; ако не Он, да ко?
25Od skoroteče su brži moji dani, bježe daleko, nigdje dobra ne videć.'
25Али дани моји бише бржи од гласника; побегоше, не видеше добра.
26K'o čamci od rogoza hitro promiču, k'o orao na plijen kada se zaleti.
26Прођоше као брзе лађе, као орао кад лети за храну.
27Kažem li: zaboravit ću jadikovku, razvedrit ću lice i veseo biti,
27Ако кажем: Заборавићу тужњаву своју, оставићу гнев свој и окрепићу се;
28od mojih me muka groza obuzima, jer znadem da me ti ne držiš nevinim.
28Страх ме је од свих мука мојих, знам да ме нећеш оправдати.
29Ako li sam grešan, tÓa čemu onda da zalud mučim sebe.
29Бићу крив; зашто бих се мучио узалуд?
30Kad bih i sniježnicom sebe ja isprao, kad bih i lugom ruke svoje umio,
30Да се измијем водом снежницом, и да очистим сапуном руке своје,
31u veću bi me nečist opet gurnuo, i moje bi me se gnušale haljine!
31Тада ћеш ме замочити у јаму да се гаде на ме моје хаљине.
32Nije čovjek k'o ja da se s njime pravdam i na sud da idem s njim se parničiti.
32Јер није човек као ја да Му одговарам, да идем с Њим на суд;
33Niti kakva suca ima među nama da ruke svoje stavi na nas dvojicu,
33Нити има међу нама кмета да би ставио руку своју међу нас двојицу.
34da šibu njegovu od mene odmakne, da užas njegov mene više ne plaši!
34Нека одмакне од мене прут свој, и страх Његов нека ме не страши;
35Govorit ću ipak bez ikakva straha, jer ja nisam takav u svojim očima!
35Тада ћу говорити, и нећу Га се бојати; јер овако не знам за себе.