1Čovjek koga je žena rodila kratka je vijeka i pun nevolja.
1Човек рођен од жене кратка је века и пун немира.
2K'o cvijet je nikao i vene već, poput sjene bježi ne zastajuć'.
2Као цвет ниче, и одсеца се, и бежи као сен, и не остаје.
3Na takva, zar, ti oči otvaraš i preda se na sud ga izvodiš?
3И на таквог отвараш око своје, и мене водиш на суд са собом!
4Tko će čisto izvuć' iz nečista? Nitko!
4Ко ће чисто извадити из нечиста? Нико.
5Pa kad su njegovi dani odbrojeni, kad mu broj mjeseci o tebi ovisi, kad mu granicu stavljaš neprijelaznu,
5Измерени су дани његови, број месеца његових у Тебе је; поставио си му међу, преко које не може прећи.
6skini s njega pogled da počinut' može, poput najamnika da svoj dan uživa.
6Одврати се од њега да почине докле не наврши као надничар дан свој.
7TÓa ni drvu nije nada sva propala, posječeno, ono opet prozeleni i mladice nove iz njega izbiju.
7Јер за дрво има надања, ако се посече, да ће се још омладити и да неће бити без изданка;
8Ako mu korijen i ostari u zemlji, ako mu se panj i sasuši u prahu,
8Ако и остари у земљи корен његов и у праху изумре пањ његов,
9oćutjevši vodu, ono će propupat' i pustiti grane kao stablo novo.
9Чим осети воду, опет напупи и пусти гране као присад.
10Al' kad čovjek umre, ostaje pokošen, kad smrtnik izdahne, gdje li je on tada?
10А човек умире изнемогао; и кад издахне човек, где је?
11Može sva voda iz mora ispariti i presahnut' rijeke, isušit posvema',
11Као кад вода отече из језера и река опадне и усахне,
12al' čovjek kad legne, ne ustaje više, dok nebesa bude, neće se podići, od sna se svojega probuditi neće.
12Тако човек кад легне, не устаје више; докле је небеса неће се пробудити нити ће се пренути ода сна свог.
13O, kad bi me htio skriti u Šeolu, zakloniti me dok srdžba ti ne mine, dÓati mi rok kad ćeš me se spomenuti,
13О да ме хоћеш у гробу сакрити и склонити ме докле не утоли гнев Твој, и да ми даш рок кад ћеш ме се опоменути!
14- jer, kad umre čovjek, zar uskrsnut' može? - čekao bih te sve dane vojske svoje dok ne bi došao da mi smjenu dadeš.
14Кад умре човек, хоће ли оживети? Све дане времена које ми је одређено чекаћу докле ми дође промена.
15Zvao bi me, a ja bih se odazvao: zaželio si se djela svojih ruku.
15Зазваћеш, и ја ћу Ти се одазвати; дело руку својих пожелећеш.
16A sad nad svakim mojim vrebaš korakom, nijednog mi grijeha nećeš oprostiti,
16А сада бројиш кораке моје, и ништа не остављаш за грех мој.
17u vreći si prijestup moj zapečatio i krivicu moju svu si zapisao.
17Запечаћени су у тобоцу моји преступи, и завезујеш безакоња моја.
18Vaj! K'o što se jednom uruši planina, k'o što se hridina s mjesta svog odvali,
18Заиста, као што гора падне и распадне се, и као што се стена одвали с места свог,
19k'o što voda kamen s vremenom istroši, a pljusak bujicom zemlju svu sapere, tako uništavaš nadu u čovjeku.
19И као што вода спира камење и поводањ односи прах земаљски, тако надање човечије обраћаш у ништа.
20Oborio si ga - on ode za svagda, nagrđena lica, otjeran, odbačen.
20Надвађујеш га једнако, те одлази, мењаш му лице и отпушташ га.
21Djecu mu poštuju - o tom ništa ne zna; ako su prezrena - o tom ne razmišlja.
21Ако синови његови буду у части, он не зна; ако ли у срамоти, он се не брине.
22On jedino pati zbog svojega tijela, on jedino tuži zbog svojeg života."
22Само тело док је жив болује, и душа његова у њему тужи.