1Job progovori i reče:
1А Јов одговори и рече:
2"Koliko se takvih naslušah besjeda, kako ste mi svi vi mučni tješioci!
2Слушао сам много таквих ствари; сви сте досадни тешиоци.
3Ima li kraja tim riječima ispraznim? Što te goni da mi tako odgovaraš?
3Хоће ли бити крај празним речима? Или шта те тера да тако одговараш?
4I ja bih mogao k'o vi govoriti da vam je duša na mjestu duše moje; i ja bih vas mog'o zasuti riječima i nad sudbom vašom tako kimat' glavom;
4И ја бих могао говорити као ви, да сте на мом месту, гомилати на вас речи и махати главом на вас,
5i ja bih mogao ustima vas hrabrit', i ne bih žalio trud svojih usana.
5Могао бих вас храбрити устима својим, и мицање усана мојих олакшало би бол ваш.
6Al' ako govorim, patnja se ne blaži, ako li zašutim, zar će me minuti?
6Ако говорим, неће одахнути бол мој; ако ли престанем, хоће ли отићи од мене?
7Zlopakost me sada shrvala posvema, čitava se rulja oborila na me.
7А сада ме је уморио; опустошио си сав збор мој.
8Ustao je proti meni da svjedoči i u lice mi se baca klevetama.
8Навукао си на ме мрштине за сведочанство; и моја мрша подиже се на ме, и сведочи ми у очи.
9Jarošću me svojom razdire i goni, škrgućuć' zubima obara se na me. Moji protivnici sijeku me očima,
9Гнев Његов растрже ме, ненавиди ме, шкргуће зубима на ме, поставши ми непријатељ сева очима својим на ме.
10prijeteći, na mene usta razvaljuju, po obrazima me sramotno ćuškaju, u čoporu svi tad navaljuju na me.
10Разваљују на ме уста своја, срамотно ме бију по образима, скупљају се на ме.
11Da, zloćudnicima Bog me predao, u ruke opakih on me izručio.
11Предао ме је Бог неправеднику, и у руке безбожницима бацио ме.
12Mirno življah dok On ne zadrma mnome, za šiju me ščepa da bi me slomio.
12Бејах миран и затре ме, и ухвативши ме за врат смрска ме и метну ме себи за белегу.
13Uze me za biljeg i strijelama osu, nemilosrdno mi bubrege probode i mojom žuči zemlju žednu natopi.
13Опколише ме Његови стрелци, цепа ми бубреге немилице, просипа на земљу жуч моју.
14Na tijelu mi ranu do rane otvara, kao bijesan ratnik nasrće na mene.
14Задаје ми ране на ране, и удара на ме као јунак.
15Tijelo sam golo u kostrijet zašio, zario sam čelo svoje u prašinu.
15Сашио сам кострет по кожи својој, и уваљао сам у прах славу своју.
16Zapalilo mi se sve lice od suza, sjena tamna preko vjeđa mi je pala.
16Лице је моје подбуло од плача, на веђама је мојим смртни сен;
17A nema nasilja na rukama mojim, molitva je moja bila uvijek čista.
17Премда нема неправде у рукама мојим, и молитва је моја чиста.
18O zemljo, krvi moje nemoj sakriti i kriku mom ne daj nigdje da počine.
18Земљо, не криј крв што сам пролио, и нека нема места викању мом.
19Odsad na nebu imam ja svjedoka, u visini gore moj stoji branitelj.
19И сада ето је на небу сведок мој, сведок је мој на висини.
20Moja vika moj je odvjetnik kod Boga dok se ispred njega suze moje liju:
20Пријатељи се моји подругују мном; око моје рони сузе Богу.
21o, da me obrani u parbi mojoj s Bogom ko što smrtnik brani svojega bližnjega.
21О да би се човек могао правдати с Богом, као син човечији с пријатељем својим!
22No životu mom su odbrojena ljeta, na put bez povratka meni je krenuti.
22Јер године избројане навршују се, и полазим путем одакле се нећу вратити.