¹Job nastavi svoju besjedu i reče:

¹Још настави Јов беседу своју и рече:

²"O, da mi je prošle proživjet' mjesece, dane one kad je Bog nada mnom bdio,

²О да бих био као пређашњих месеца, као оних дана кад ме Бог чуваше,

³kad mi je nad glavom njegov sjao žižak a kroz mrak me svjetlo njegovo vodilo,

³Кад светљаше свећом својом над главом мојом, и при виделу Његовом хођах по мраку,

⁴kao u dane mojih zrelih jeseni kad s mojim stanom Bog prijateljevaše,

⁴Како бејах за младости своје, кад тајна Божија беше у шатору мом,

⁵kada uz mene još bijaše Svesilni i moji me okruživahu dječaci,

⁵Кад још беше Свемогући са мном, и деца моја око мене,

⁶kada mi se noge u mlijeku kupahu, a potokom ulja ključaše mi kamen!

⁶Кад се траг мој обливаше маслом, и стена ми точаше уље потоцима,

⁷Kada sam na vrata gradska izlazio i svoju stolicu postavljao na trg,

⁷Кад излажах на врата кроз град, и на улици намештах себи столицу:

⁸vidjevši me, sklanjali bi se mladići, starci bi ustavši stojeći ostali.

⁸Младићи видећи ме уклањаху се, а старци устајаху и стајаху,

⁹Razgovor bi prekidali uglednici i usta bi svoja rukom zatvarali.

⁹Кнезови престајаху говорити и метаху руку на уста своја,

¹⁰Glavarima glas bi sasvim utihnuo, za nepce bi im se zalijepio jezik.

¹⁰Управитељи устезаху глас свој и језик им пријањаше за грло.

¹¹Tko god me slušao, blaženim me zvao, hvalilo me oko kad bi me vidjelo.

¹¹Јер које ме ухо чујаше, називаше ме блаженим; и које ме око виђаше, сведочаше ми

¹²Jer, izbavljah bijednog kada je kukao i sirotu ostavljenu bez pomoći.

¹²Да избављам сиромаха који виче, и сироту и који нема никог да му помогне;

¹³Na meni bješe blagoslov izgubljenih, srcu udovice ja veselje vraćah.

¹³Благослов оног који пропадаше долажаше на ме, и удовици срце распевах;

¹⁴Pravdom se ja kao haljinom odjenuh, nepristranost bje mi plaštem i povezom.

¹⁴У правду се облачих и она ми беше одело, као плашт и као венац беше ми суд мој.

¹⁵Bjeh oči slijepcu i bjeh noge bogalju,

¹⁵Око бејах слепом и нога хромом.

¹⁶otac ubogima, zastupnik strancima.

¹⁶Отац бејах убогима, и разбирах за распру за коју не знах.

¹⁷Kršio sam zube čovjeku opaku, plijen sam čupao iz njegovih čeljusti.

¹⁷И разбијах кутњаке неправеднику, и из зуба му истрзах грабеж.

¹⁸Govorah: 'U svom ću izdahnuti gnijezdu, k'o palma, bezbrojne proživjevši dane.'

¹⁸Зато говорах: У свом ћу гнезду умрети, и биће ми дана као песка.

¹⁹Korijenje se moje sve do vode pruža, na granama mojim odmara se rosa.

¹⁹Корен мој пружаше се крај воде, роса биваше по сву ноћ на мојим гранама.

²⁰Pomlađivat će se svagda slava moja i luk će mi se obnavljati u ruci.'

²⁰Слава моја подмлађиваше се у мене, и лук мој у руци мојој понављаше се.

²¹Slušali su željno što ću im kazati i šutjeli da od mene savjet čuju.

²¹Слушаху ме и чекаху, и ћутаху на мој савет.

²²Na riječi mi ne bi ništa dometali i besjede su mi daždile po njima.

²²После мојих речи нико не проговараше, тако их натапаше беседа моја.

²³Za mnom žudjeli su oni k'o za kišom, otvarali usta k'o za pljuskom ljetnim.

²³Јер ме чекаху као дажд, и уста своја отвараху као на позни дажд.

²⁴Osmijeh moj bijaše njima ohrabrenje; pazili su na vedrinu moga lica.

²⁴Кад бих се насмејао на њих, не вероваху, и сјајност лица мог не разгоњаху.

²⁵Njima ja sam izabirao putove, kao poglavar ja sam ih predvodio, kao kralj među svojim kad je četama kao onaj koji tješi ojađene.

²⁵Кад бих отишао к њима, седах у зачеље, и бејах као цар у војсци, кад теши жалосне.