1Nije l' vojska život čovjekov na zemlji? Ne provodi l' dane poput najamnika?
1Није ли човек на војсци на земљи? А дани његови нису ли као дани надничарски?
2Kao što trudan rob za hladom žudi, poput nadničara štono plaću čeka,
2Као што слуга уздише за сеном и као што надничар чека да сврши,
3mjeseci jada tako me zapadoše i noći su mučne meni dosuđene.
3Тако су мени дати у наследство месеци залудни и ноћи мучне одређене ми.
4Liježuć' mislim svagda: 'Kada ću ustati?' A dižuć se: 'Kada večer dočekati!' I tako se kinjim sve dok se ne smrkne.
4Кад легнем, говорим: Кад ћу устати? И кад ће проћи ноћ? И ситим се преврћући се до сванућа.
5PÓut moju crvi i blato odjenuše, koža na meni puca i raščinja se.
5Тело је моје обучено у црве и у груде земљане, кожа моја пуца и рашчиња се.
6Dani moji brže od čunka prođoše, promakoše hitro bez ikakve nade.
6Дани моји бржи бише од чунка, и прођоше без надања.
7Spomeni se: život moj je samo lahor i oči mi neće više vidjet' sreće!
7Опомени се да је мој живот ветар, да око моје неће више видети добра,
8Prijateljsko oko neće me gledati; pogled svoj u mene upro si te sahnem.
8Нити ће ме видети око које ме је виђало; и твоје очи кад погледају на ме, мене неће бити.
9Kao što se oblak gubi i raspline, tko u Šeol siđe, više ne izlazi.
9Као што се облак разилази и нестаје га, тако ко сиђе у гроб, неће изаћи,
10Domu svome natrag ne vraća se nikad, njegovo ga mjesto više ne poznaje.
10Неће се више вратити кући својој, нити ће га више познати место његово.
11Ustima ja svojim stoga branit' neću, u tjeskobi duha govorit ću sada, u gorčini duše ja ću zajecati.
11Зато ја нећу бранити устима својим, говорићу у тузи духа свог, нарицати у јаду душе своје.
12Zar sam more ili neman morska, pa si stražu nada mnom stavio?
12Еда ли сам море или кит, те си наместио стражу око мене?
13Kažem li: 'Na logu ću se smirit', ležaj će mi olakšati muke',
13Кад кажем: Потешиће ме одар мој, постеља ће ми моја олакшати тужњаву,
14snovima me prestravljuješ tada, prepadaš me viđenjima mučnim.
14Тада ме страшиш снима и препадаш ме утварама,
15Kamo sreće da mi se zadavit'! Smrt mi je od patnja mojih draža.
15Те душа моја воли бити удављена, воли смрт него кости моје.
16Ja ginem i vječno živjet neću; pusti me, tek dah su dani moji!
16Додијало ми је; нећу до века живети; прођи ме се; јер су дани моји таштина.
17Što je čovjek da ga toliko ti cijeniš, da je srcu tvojem tako prirastao
17Шта је човек да га много цениш и да мариш за њ?
18i svakoga jutra da njega pohodiš i svakoga trena da ga iskušavaš?
18Да га походиш свако јутро, и сваки час кушаш га?
19Kada ćeš svoj pogled skinuti sa mene i dati mi barem pljuvačku progutat'?
19Кад ћеш се одвратити од мене и пустити ме да прогутам пљуванку своју?
20Ako sam zgriješio, što učinih tebi, o ti koji pomno nadzireš čovjeka? Zašto si k'o metu mene ti uzeo, zbog čega sam tebi na teret postao?
20Згрешио сам; шта ћу Ти чинити, о чувару људски? Зашто си ме метнуо себи за белегу, те сам себи на тегобу?
21Zar prijestupa moga ne možeš podnijeti i ne možeš prijeći preko krivnje moje? Jer, malo će proći i u prah ću leći, ti ćeš me tražiti, al' me biti neće."
21Зашто ми не опростиш грех мој и не уклониш моје безакоње? Јер ћу сад лећи у прах, и кад ме потражиш, мене неће бити.