¹Mijn geest is verdorven, mijn dagen worden uitgeblust, de graven zijn voor mij.

¹Дух се мој квари, дана мојих нестаје; гробови су моји.

²Zijn niet bespotters bij mij, en overnacht niet mijn oog in hunlieder verbittering?

²Код мене су ругачи, и око моје проводи ноћи у јаду који ми задају.

³Zet toch bij, stel mij een borg bij U; wie zal hij zijn? Dat in mijn hand geklapt worde.

³Дај ми ко ће јамчити код Тебе; ко је тај који ће се руковати са мном?

⁴Want hun hart hebt Gij van kloek verstand verborgen; daarom zult Gij hen niet verhogen.

⁴Јер си од њиховог срца сакрио разум; зато их нећеш узвисити.

⁵Die met vleiing den vrienden wat aanzegt, ook zijner kinderen ogen zullen versmachten.

⁵Ко ласка пријатељима, његовим ће синовима очи посахнути.

⁶Doch Hij heeft mij tot een spreekwoord der volken gesteld; zodat ik een trommelslag ben voor ieders aangezicht.

⁶Учинио је од мене причу народима, и постао сам бубњање међу њима.

⁷Daarom is mijn oog door verdriet verdonkerd, en al mijn ledematen zijn gelijk een schaduw.

⁷Потамнело је око моје од јада, и сви уди моји посташе као сен.

⁸De oprechten zullen hierover verbaasd zijn, en de onschuldige zal zich tegen den huichelaar opmaken;

⁸Зачудиће се томе прави, и безазлени ће устати на лицемере.

⁹En de rechtvaardige zal zijn weg vasthouden, en die rein van handen is, zal in sterkte toenemen.

⁹Али ће се праведник држати свог пута, и ко је чистих руку већма ће ојачати.

¹⁰Maar toch gij allen, keert weder, en komt nu; want ik vind onder u geen wijze.

¹⁰А ви вратите се свиколики и ходите; нећу наћи мудра међу вама.

¹¹Mijn dagen zijn voorbijgegaan; uitgerukt zijn mijn gedachten, de bezittingen mijns harten.

¹¹Дани моји прођоше, мисли моје покидаше се, што имах у срцу.

¹²Den nacht verstellen zij in den dag; het licht is nabij den ondergang vanwege de duisternis.

¹²Од ноћи начинише дан, и светлост је близу мрака.

¹³Zo ik wacht, het graf zal mijn huis wezen; in de duisternis zal ik mijn bed spreiden.

¹³Да бих се надао, гроб ће ми бити кућа; у тами ћу прострети постељу себи.

¹⁴Tot de groeve roep ik: Gij zijt mijn vader! Tot het gewormte: Mijn moeder, en mijn zuster!

¹⁴Гробу вичем: Ти си отац мој; црвима: Ти си мати моја, ти си сестра моја.

¹⁵Waar zou dan nu mijn verwachting wezen? Ja, mijn verwachting, wie zal ze aanschouwen?

¹⁵И где је сада надање моје? Моје надање ко ће видети?

¹⁶Zij zullen ondervaren met de handbomen des grafs, als er rust te zamen in het stof wezen zal.

¹⁶У гроб ће сићи, починуће са мном у гробу.