¹Mijn zoon! merk op mijn wijsheid, neig uw oor tot mijn verstand;

¹Сине мој, слушај мудрост моју, к разуму мом пригни ухо своје,

²Opdat gij alle bedachtzaamheid behoudt, en uw lippen wetenschap bewaren.

²Да се држиш разборитости, и усне твоје да хране знање.

³Want de lippen der vreemde vrouw druppen honigzeem, en haar gehemelte is gladder dan olie.

³Јер с усана туђе жене капље мед, и грло јој је мекше од уља;

⁴Maar het laatste van haar is bitter als alsem, scherp als een tweesnijdend zwaard.

⁴Али јој је последак горак као пелен, оштар као мач с обе стране оштар.

⁵Haar voeten dalen naar den dood, haar treden houden de hel vast.

⁵Ноге јој силазе к смрти, до пакла допиру кораци њени.

⁶Opdat gij het pad des levens niet zoudt wegen, zijn haar gangen ongestadig, dat gij het niet merkt.

⁶Да не би мерио пут животни, савијају се стазе њене да не знаш.

⁷Nu dan, gij kinderen! hoort naar mij, en wijkt niet van de redenen mijns monds.

⁷Зато, децо, послушајте мене, и не одступајте од речи уста мојих.

⁸Maak uw weg verre van haar, en nader niet tot de deur van haar huis;

⁸Нека је далеко од ње пут твој, и не приближуј се к вратима куће њене,

⁹Opdat gij anderen uw eer niet geeft, en uw jaren den wrede;

⁹Да не би дао другима славе своје и година својих немилостивоме,

¹⁰Opdat de vreemden zich niet verzadigen van uw vermogen, en al uw smartelijke arbeid niet kome in het huis des onbekenden;

¹⁰Да се не би туђинци наситили твог блага и труд твој да не би био у туђој кући,

¹¹En gij in uw laatste brult, als uw vlees, en uw lijf verteerd is;

¹¹И да не ридаш на послетку, кад се строши месо твоје и тело твоје,

¹²En zegt: Hoe heb ik de tucht gehaat, en mijn hart de bestraffing versmaad!

¹²И кажеш: Како мрзих на наставу, и како срце моје презира карање!

¹³En heb niet gehoord naar de stem mijner onderwijzers, noch mijn oren geneigd tot mijn leraars!

¹³И не послушах глас учитеља својих, и не пригнух уха свог к онима који ме учаху!

¹⁴Ik ben bijna in alle kwaad geweest, in het midden der gemeente en der vergadering!

¹⁴Умало не западох у свако зло усред збора и скупштине.

¹⁵Drink water uit uw bak, en vloeden uit het midden van uw bornput;

¹⁵Пиј воду из свог студенца и што тече из твог извора.

¹⁶Laat uw fonteinen zich buiten verspreiden, en de waterbeken op de straten;

¹⁶Нека се разливају твоји извори на поље, и потоци по улицама.

¹⁷Laat ze de uwe alleen zijn, en van geen vreemde met u.

¹⁷Имај их сам за се, а не туђин с тобом.

¹⁸Uw springader zij gezegend; en verblijd u vanwege de huisvrouw uwer jeugd;

¹⁸Благословен да је извор твој, и весели се женом младости своје;

¹⁹Een zeer liefelijke hinde, en een aangenaam steengeitje; laat u haar borsten te allen tijd dronken maken; dool steeds in haar liefde.

¹⁹Нека ти је као кошута мила и као срна љупка; дојке њене нека те опијају у свако доба, у љубави њеној посрћи једнако.

²⁰En waarom zoudt gij, mijn zoon, in een vreemde dolen, en den schoot der onbekende omvangen?

²⁰А зашто би, сине, посртао за туђинком и голио недра туђој,

²¹Want eens iegelijks wegen zijn voor de ogen des HEEREN, en Hij weegt al zijne gangen.

²¹Кад су пред очима Господу путеви свачији, и мери све стазе његове?

²²Den goddeloze zullen zijn ongerechtigheden vangen, en met de banden zijner zonden zal hij vastgehouden worden.

²²Безбожника ће ухватити његова безакоња, и у ужа греха својих заплешће се;

²³Hij zal sterven, omdat hij zonder tucht geweest is, en in de grootheid zijner dwaasheid zal hij verdwalen.

²³Умреће без наставе, и од мноштва лудости своје лутаће.