¹Mine brødre! ikke mange av eder bli lærere, eftersom I vet at vi skal få dess tungere dom!

¹Не тражите, браћо моја, да будете многи учитељи, знајући да ћемо већма бити осуђени,

²For vi snubler alle sammen i mange ting; den som ikke snubler i tale, han er en fullkommen mann, i stand til også å holde hele legemet i tømme.

²Јер сви погрешујемо много пута. Али ко у речи не погрешује, онај је савршен човек, може зауздати и све тело.

³Når vi legger bissel i munnen på hestene, forat de skal lyde oss, så styrer vi og hele deres legeme.

³Јер гле, и коњима мећемо жвале у уста да нам се покоравају, и све тело њихово окрећемо.

⁴Se, også skibene, enda de er så store og drives av sterke vinder, styres dog av et lite ror dit styrmannen vil ha dem.

⁴Гле и лађе, ако су и велике и силни их ветрови гоне, окрећу се малом крмицом куда хоће онај који управља.

⁵Så er og tungen et lite lem, og taler dog store ord. Se, en liten ild, hvor stor en skog den setter i brand!

⁵А тако је и језик мали уд, и много чини. Гле, мала ватра, и колике велике шуме сажеже.

⁶Også tungen er en ild; som en verden av urettferdighet står tungen blandt våre lemmer; den smitter hele legemet og setter livets hjul i brand, og settes selv i brand av helvede.

⁶И језик је ватра, свет пут неправде. Тако и језик живи међу нашим удима, поганећи све тело, и палећи време живота нашег, и запаљујући се од пакла.

⁷For all natur, både i dyr og i fugler, både i ormer og i sjødyr, temmes og er blitt temmet av den menneskelige natur;

⁷Јер сав род звериња и птица, и бубина и риба, припитомљава се и припитомио се роду човечијем;

⁸men tungen kan intet menneske temme, det ustyrlige onde, full av dødelig gift.

⁸А језик нико од људи не може припитомити, јер је немирно зло, пуно једа смртоноснога.

⁹Med den velsigner vi Herren og Faderen, og med den forbanner vi menneskene, som er skapt efter Guds billede.

⁹Њиме благосиљамо Бога и Оца, и њиме кунемо људе, који су створени по обличју Божијем.

¹⁰Av samme munn utgår velsignelse og forbannelse. Mine brødre! dette må ikke være så.

¹⁰Из једних уста излази благослов и клетва. Не ваља, љубазна браћо моја, да ово тако бива.

¹¹Gir vel kilden av samme opkomme søtt og beskt vann?

¹¹Еда ли може извор из једне главе точити слатко и горко?

¹²Kan vel et fikentre, mine brødre, bære oljebær, eller et vintre fiken? Heller ikke kan en salt kilde gi søtt vann.

¹²Може ли, браћо моја, смоква маслине рађати или винова лоза смокве? Тако ниједан извор не даје слане и слатке воде.

¹³Hvem er vis og forstandig blandt eder? Han vise ved god ferd sine gjerninger i visdoms saktmodighet!

¹³Ко је међу вама мудар и паметан нека покаже од доброг живљења дела своја у кротости и премудрости.

¹⁴Men har I besk avind og trettesyke i eders hjerter, da ros eder ikke mot sannheten og lyv ikke mot den!

¹⁴Ако ли имате горку завист и свађу у срцима својим, не хвалите се, ни лажите на истину.

¹⁵Denne visdom kommer ikke ovenfra, men er jordisk, sanselig, djevelsk;

¹⁵Ово није она премудрост што силази одозго, него земаљска, људска, ђаволска.

¹⁶for hvor der er avind og trettesyke, der er urede og alt det som ondt er.

¹⁶Јер где је завист и свађа онде је неслога и свака зла ствар.

¹⁷Men den visdom som er ovenfra, er først og fremst ren, dernæst fredsommelig, rimelig, eftergivende, full av barmhjertighet og gode frukter, uten tvil, uten skrømt.

¹⁷А која је премудрост одозго она је најпре чиста, а потом мирна, кротка, покорна, пуна милости и добрих плодова, без хатера, и нелицемерна.

¹⁸Men rettferdighets frukt såes i fred for dem som holder fred.

¹⁸А плод правде у миру сеје се онима који мир чине.