¹Hvorfra kommer all ufreden, og hvorfra kommer all striden iblandt eder? Er det ikke av eders lyster, som fører krig i eders lemmer?

¹Откуда ратови и распре међу нама? Не отуда ли, од сласти ваших, које се боре у вашим удима?

²I attrår, og har ikke; I slår ihjel og bærer avind, og kan ikke få; I ligger i strid og ufred. I har ikke, fordi I ikke beder;

²Желите и немате; убијате и завидите, и не можете да добијете; борите се и војујете, и немате, јер не иштете.

³I beder og får ikke, fordi I beder ille, for å øde det i eders lyster.

³Иштете, и не примате, јер зло иштете, да у сластима својим трошите.

⁴I utro! vet I ikke at vennskap med verden er fiendskap mot Gud? Den altså som vil være verdens venn, han blir Guds fiende.

⁴Прељубочинци и прељубочинице! Не знате ли да је пријатељство овог света непријатељство Богу? Јер који хоће свету пријатељ да буде, непријатељ Божји постаје.

⁵Eller mener I at Skriften taler fåfengt? Med nidkjærhet attrår han den ånd han lot bo i oss, men dess større er den nåde han gir.

⁵Или мислите да писмо узалуд говори: Дух који у нама живи мрзи на завист?

⁶Derfor heter det: Gud står de stolte imot, men de ydmyke gir han nåde.

⁶А Он даје већу благодат. Јер говори: Господ супроти се поноситима, а пониженима даје благодат.

⁷Vær derfor Gud undergitt! Men stå djevelen imot, og han skal fly fra eder;

⁷Покорите се, дакле, Богу а противите се ђаволу и побећи ће од вас.

⁸hold eder nær til Gud, og han skal holde sig nær til eder! Tvett hendene, I syndere, og rens hjertene, I tvesinnede!

⁸Приближите се к Богу, и Он ће се приближити к вама. Очистите руке, грешници, поправите срца своја, непостојани.

⁹Kjenn eders nød og sørg og gråt! Eders latter vende sig til sorg, og gleden til bedrøvelse!

⁹Будите жалосни и плачите и јаучите: смех ваш нека се претвори у плач, и радост у жалост.

¹⁰Ydmyk eder for Herren, og han skal ophøie eder!

¹⁰Понизите се пред Господом, и подигнуће вас.

¹¹Baktal ikke hverandre, brødre! Den som baktaler en bror eller dømmer sin bror, han baktaler loven og dømmer loven; men dømmer du loven, da er du ikke lovens gjører, men dens dommer.

¹¹Не опадајте један другог, браћо; јер ко опада брата или осуђује брата свог опада закон и осуђује закон, а ако закон осуђујеш, ниси творац закона, него судија.

¹²Én er lovgiveren og dommeren, han som er mektig til å frelse og til å ødelegge; men du, hvem er du som dømmer din neste?

¹²Један је законодавац и судија, који може спасти и погубити; а ти ко си што другог осуђујеш?

¹³Og nu, I som sier: Idag eller imorgen vil vi dra til den by og bli der et år og kjøpslå og ha vinning,

¹³Слушајте сад ви који говорите: Данас или сутра поћи ћемо у овај или онај град, и седећемо онде једну годину, и трговаћемо и добијаћемо.

¹⁴I som ikke vet hvad som skal hende imorgen! For hvad er eders liv? I er jo en røk som viser sig en liten stund og så blir borte!

¹⁴Ви који не знате шта ће бити сутра. Јер шта је ваш живот? Он је пара, која се замало покаже, а потом нестане.

¹⁵Istedenfor at I skulde si: Om Herren vil, så blir vi i live, og vi skal gjøre dette eller hint.

¹⁵Место да говорите: Ако Господ хтедбуде, и живи будемо учинићемо ово или оно.

¹⁶Men nu roser I eder i eders overmot. All sådan ros er ond.

¹⁶А сад се хвалите својим поносом. Свака је хвала таква зла.

¹⁷Den som altså vet å gjøre godt og ikke gjør det, han har synd av det.

¹⁷Јер који зна добро чинити и не чини, грех му је.