¹Da tok Sofar fra Na'ama til orde og sa:

¹А Софар Намаћанин одговори и рече:

²Skulde en ordflom bli uten svar, eller en ordgyter få rett?

²Зар на многе речи нема одговора? Или ће човек говорљив остати прав?

³Skulde dine store ord drive menn til taushet, skulde du spotte uten at nogen skammer dig ut?

³Хоће ли твоје лажи ућуткати људе? И кад се ругаш, зар те неће нико посрамити?

⁴Og skal du få si: Ren er min lære, og skyldfri er jeg i dine øine?

⁴Јер си рекао: Чиста је наука моја, и чист сам пред очима твојим.

⁵Men bare Gud vilde tale og oplate sine leber mot dig

⁵Али кад би Бог проговорио и усне своје отворио на те,

⁶og åpenbare dig visdommens hemmeligheter, at det i dem er dobbelt forstand! Da måtte du nok innse at Gud tilgir dig noget av din misgjerning.

⁶И показао ти тајне мудрости, јер их је двојином више, познао би да те Бог кара мање него што заслужује твоје безакоње.

⁷Mon du kan finne bunn i Guds vesen eller nå frem til den Allmektiges ytterste grense?

⁷Можеш ли ти тајне Божије докучити, или докучити савршенство Свемогућег?

⁸Himmelhøi er den*, hvad kan du gjøre? Dypere enn dødsriket, hvad vet du? / {* d.e. Guds visdom.}

⁸То су висине небеске, шта ћеш учинити? Дубље је од пакла, како ћеш познати?

⁹Lengere enn jorden er dens mål og bredere enn havet.

⁹Дуже од земље, шире од мора.

¹⁰Om han farer frem og setter i fengsel og sammenkaller retten, hvem vil da hindre ham?

¹⁰Да преврати, или затвори или сабере, ко ће Му бранити?

¹¹For han, han kjenner de falske folk og ser uretten, uten at han trenger å gi akt på den,

¹¹Јер зна ништавило људско, и видећи неваљалство зар неће пазити?

¹²og selv en uvettig mann får forstand*, og et ungt villesel blir født til menneske. / {* når Gud således går i rette med ham, JBS 11, 10.}

¹²Човек безуман постаје разуман, премда се човек рађа као дивље магаре.

¹³Hvis du retter ditt hjerte og utbreder dine hender til ham -

¹³Да ти управиш срце своје и подигнеш руке своје к Њему,

¹⁴er det synd i din hånd, da ha den bort og la ikke urett bo i dine telt -

¹⁴Ако је безакоње у руци твојој, да га уклониш, и не даш да неправда буде у шаторима твојим,

¹⁵ja, da skal du, fri for lyte, opløfte ditt åsyn og stå fast og ikke frykte;

¹⁵Тада ћеш подигнути лице своје без мане и стајаћеш тврдо и нећеш се бојати;

¹⁶for du skal glemme din møie, som forbifarne vann skal du komme den i hu.

¹⁶Заборавићеш муку, као воде која протече опомињаћеш је се;

¹⁷Og lysere enn middagen blir da ditt liv; mørket blir for dig som morgenen.

¹⁷Настаће ти време ведрије него подне, синућеш, бићеш као јутро;

¹⁸Og du skal være trygg, for da er det håp, og når du har sett dig vel omkring, kan du legge dig trygt til ro.

¹⁸Уздаћеш се имајући надање, закопаћеш се, и мирно ћеш спавати.

¹⁹Og du skal hvile, og ingen skal skremme dig op, og mange skal søke din yndest.

¹⁹Лежаћеш, и нико те неће плашити, и многи ће ти се молити.

²⁰Men de ugudeliges øine tæres bort; de har ingen tilflukt mere, og deres håp er å utånde sjelen.

²⁰Али очи ће безбожницима ишчилети, и уточишта им неће бити, и надање ће им бити издисање.