1Da tok Job til orde og sa:
1А Јов одговори и рече:
2Hvor lenge vil I bedrøve min sjel og knuse mig med ord?
2Докле ћете мучити душу моју и сатирати ме речима?
3Det er nu tiende gang I håner mig og ikke skammer eder ved å krenke mig.
3Већ сте ме десет пута наружили; није вас стид што тако наваљујете на ме?
4Har jeg virkelig faret vill, da blir min villfarelse min egen sak.
4Али ако сам доиста погрешио, погрешка ће моја остати код мене.
5Vil I virkelig ophøie eder over mig og vise mig at min vanære har rammet mig med rette?
5Ако ли се још хоћете да дижете на ме и да ме корите мојом срамотом,
6Så vit da at Gud har gjort mig urett og satt sitt garn omkring mig!
6Онда знајте да ме је Бог оборио и мрежу своју разапео око мене.
7Se, jeg roper: Vold! - men jeg får intet svar; jeg skriker om hjelp, men det er ingen rett å få.
7Ето, вичем на неправду, али се не слушам; вапим, али нема суда.
8Min vei har han stengt, så jeg ikke kommer frem, og over mine stier legger han mørke.
8Заградио је пут мој да не могу проћи; на стазе моје метнуо је мрак.
9Min ære har han avklædd mig og tatt bort kronen fra mitt hode.
9Свукао је с мене славу моју и скинуо венац с главе моје.
10Han bryter mig ned på alle kanter, så jeg går til grunne, og han rykker op mitt håp som et tre.
10Порушио ме је од свуда, да ме нема; и као дрво ишчупао је надање моје.
11Han lar sin vrede brenne mot mig og akter mig som sin fiende.
11Распалио се на ме гнев Његов, и узео ме је међу непријатеље своје.
12Hans hærflokker kommer alle sammen og rydder sig vei mot mig, og de leirer sig rundt om mitt telt.
12Војске Његове дођоше све заједно и насуше к себи пут к мени, стадоше у логор около шатора мог.
13Mine brødre har han drevet langt bort fra mig, og mine kjenninger er blitt aldeles fremmede for mig.
13Браћу моју удаљио је од мене, и знанци моји туђе се од мене.
14Mine nærmeste holder sig borte, og mine kjente har glemt mig.
14Ближњи моји оставише ме, и знанци моји заборавише ме.
15Mine husfolk og mine tjenestepiker akter mig for en fremmed; jeg er en utlending i deres øine.
15Домашњи моји и моје слушкиње гледају ме као туђина; странац сам у очима њиховим.
16Kaller jeg på min tjener, så svarer han ikke; med egen munn må jeg bønnfalle ham.
16Зовем слугу свог, а он се не одзива, а молим га устима својим.
17Min ånde er motbydelig for min hustru, og min vonde lukt for min mors sønner.
17Дах је мој мрзак жени мојој, а преклињем је синовима утробе своје.
18Endog barn forakter mig; vil jeg reise mig, så taler de mot mig.
18Ни деца не хају за ме; кад устанем, руже ме.
19Alle mine nærmeste venner avskyr mig, og de jeg elsket, har vendt sig mot mig.
19Мрзак сам свима неверним својим, и које љубљах посташе ми противници.
20Mine ben trenger ut gjennem min hud og mitt kjøtt, og bare tannhinnen er ennu urørt på mig.
20За кожу моју као за месо моје прионуше кости моје; једва оста кожа око зуба мојих.
21Forbarm eder, forbarm eder over mig, I mine venner! For Guds hånd har rørt ved mig.
21Смилујте се на ме, смилујте се на ме, пријатељи моји, јер се рука Божија дотакла мене.
22Hvorfor forfølger I mig likesom Gud og blir ikke mette av mitt kjøtt?
22Зашто ме гоните као Бог, и меса мог не можете да се наситите?
23Men gid mine ord måtte bli opskrevet! Gid de måtte bli optegnet i en bok,
23О кад би се написале речи моје! Кад би се ставиле у књигу!
24ja, med jerngriffel og bly for evig bli hugget inn i sten!
24Писаљком гвозденом и оловом на камену за вечни спомен кад би се урезале!
25Men jeg - jeg vet min gjenløser lever, og som den siste skal han stå frem på støvet.
25Али знам да је жив мој Искупитељ, и на последак да ће стати над прахом.
26Og efterat denne min hud er blitt ødelagt, skal jeg ut fra mitt kjød skue Gud,
26И ако се ова кожа моја и рашчини, опет ћу у телу свом видети Бога.
27han som jeg skal skue, mig til gode, han som mine øine skal se og ikke nogen fremmed - mine nyrer tæres bort i mitt liv*. / {* av lengsel herefter, 2KO 5, 2.}
27Ја исти видећу Га, и очи моје гледаће Га, а не друге. А бубрега мојих нестаје у мени.
28Når I sier: Hvor vi skal forfølge ham! - I har jo funnet skylden hos mig -
28Него би требало да кажете: Зашто га гонимо? Кад је корен беседе у мени.
29så frykt for sverdet! For vrede er en synd som er hjemfalt til sverd. Dette sier jeg forat I skal tenke på at det kommer en dom.
29Бојте се мача; јер је мач освета за безакоње; и знајте да има суд.