¹Og Elihu blev ved og sa:

¹Још говори Елијуј и рече:

²Vent litt på mig, så jeg kan få sagt dig min mening! For ennu er der noget å si til forsvar for Gud.

²Потрпи ме мало, и показаћу ти, јер још има шта бих говорио за Бога.

³Jeg vil hente min kunnskap langt borte fra, og jeg vil vise at min skaper har rett.

³Почећу издалека беседу своју, и показаћу да је Творац мој праведан.

⁴For sannelig, mine ord er ikke falske; en mann med fullkommen kunnskap har du for dig.

⁴Доиста, неће бити лажне речи моје, код тебе је који право мисли.

⁵Se, Gud er sterk, men han akter ikke nogen ringe; han er sterk i forstandens kraft.

⁵Гле, Бог је силан, али никога не одбацује, силан је снагом срчаном.

⁶Han lar ikke en ugudelig leve, og de undertrykte hjelper han til deres rett.

⁶Не да живети безбожнику, а невољницима чини правду.

⁷Han tar ikke sine øine fra de rettferdige, og hos konger på tronen lar han dem sitte all deres tid høit hedret.

⁷Не одвраћа од праведника очију својих, него још с царевима на престо посађује их на век, те се узвишују.

⁸Og om de blir bundet med lenker og fanget i ulykkens snarer,

⁸Ако ли су оковани у пута и свезани ужима невољничким,

⁹så vil han dermed foreholde dem deres gjerninger, deres synder, at de viste sig gjenstridige,

⁹Тада им напомиње дела њихова и безакоња њихова како су силна.

¹⁰og åpne deres øre for advarselen og formane dem til å vende om fra det onde.

¹⁰И отвара Му ухо да би се поправили, и говори им да се врате од безакоња.

¹¹Om de da hører og tjener ham, så får de leve sine dager i lykke og sine år i herlighet og glede.

¹¹Ако послушају и стану им служити, довршују дане своје у добру и године своје у радости.

¹²Hører de ikke, da skal de gjennembores av spydet og omkomme i sin uforstand.

¹²Ако ли не послушају, гину од мача и умиру с безумља.

¹³Men mennesker med gudløst sinn huser vrede; de roper ikke til Gud når han legger dem i bånd*. / {* JBS 36, 8.}

¹³А који су лицемерног срца, навлаче гнев и не вичу кад их повеже;

¹⁴De dør i ungdommen, og deres liv ender som tempel-bolernes*. / {* 1KG 14, 24.}

¹⁴Умире у младости душа њихова и живот њихов међу курвама.

¹⁵Han frelser de ulykkelige ved deres ulykke og åpner deres øre ved trengselen.

¹⁵Избавља невољника из невоље његове и отвара му ухо у муци.

¹⁶Også dig lokker han ut av trengselens svelg til en åpen plass hvor det ikke er trangt; og ditt bord skal være fullt av fete retter.

¹⁶Тако би и тебе извео из тескобе на пространо место, где ништа не досађује, и мирни сто твој био би пун претилине.

¹⁷Men er du full av den ugudeliges brøde, så skal brøde og dom følges at.

¹⁷Али си заслужио суд безбожнички; и суд и правда снађе те.

¹⁸La bare ikke vrede lokke dig til spott, og la ikke den store bot* lokke dig på avvei! / {* d.e. den store trengsel Gud har pålagt dig for dine synders skyld.}

¹⁸Доиста, гнев је на теби; гледај да те не одбаци у карању, те те велики откуп неће избавити.

¹⁹Kan vel ditt skrik fri dig ut av trengsel, og kan vel alt ditt strev og slit utrette det?

¹⁹Хоће ли гледати на твоје богатство? Неће ни на злато ни на какву силу блага твог.

²⁰Stund ikke efter natten, den natt da hele folkeslag blåses bort fra sitt sted!

²⁰Не уздиши за ноћу у коју народи одлазе на своје место.

²¹Vokt dig, vend dig ikke til synd! For det har du mere lyst til enn til å lide.

²¹Чувај се да не погледаш на таштину и волиш на њу него невољу.

²²Se, Gud er ophøiet i sin kraft; hvem er en læremester som han?

²²Гле, Бог је највиши својом силом, ко је учитељ као Он?

²³Hvem har foreskrevet ham hans vei, og hvem kan si: Du gjorde urett?

²³Ко Му је одредио пут Његов? Или ко ће Му рећи: Чиниш неправо?

²⁴Kom i hu at du ophøier hans gjerning, den som menneskene har sunget om!

²⁴Опомињи се да величаш дела Његова, која гледају људи.

²⁵All verden ser på den med lyst; menneskene skuer den langt borte fra.

²⁵Сви људи виде их, сваки их гледа из далека.

²⁶Se, Gud er stor, og vi forstår ham ikke; hans års tall er uutgrundelig;

²⁶Гле, Бог је велик, и не можемо Га познати, број година Његових не може се докучити.

²⁷han drar vanndråper op til sig, og av tåken siler regnet ned;

²⁷Јер Он стеже капље водене, које лију дажд из облака Његових;

²⁸fra skyene strømmer det og drypper ned over mange mennesker.

²⁸Кад теку облаци, капљу на мноштво људско.

²⁹Kan også nogen forstå hvorledes skyene breder sig ut, hvorledes det braker fra hans telt*? / {* d.e. skyene.}

²⁹И ко би разумео простор облацима и грмљаву у шатору његовом?

³⁰Se, han breder ut sitt lys omkring sig og dekker det med havets røtter.* / {* d.e. skyer som stiger op av havets dyp.}

³⁰Како простире над њим светлост своју, и дубине морске покрива?

³¹For således straffer han folkeslag, men gir også føde i overflod.

³¹Тиме суди народима, даје хране изобила.

³²Han dekker sine hender med lys og byder det å fare ut mot fienden.

³²Рукама заклања светлост, и наређује кога да срете,

³³Hans tordenbrak bærer bud om ham; endog feet varsler når han rykker frem.

³³Јављајући према њему добру вољу своју, и према стоци и према роду земаљском.