¹Ja, over dette forferdes mitt hjerte og hopper i mitt bryst.

¹И од тога дрхће срце моје, и одскаче са свог места.

²Hør, hør braket av hans røst og det drønn som går ut av hans munn!

²Слушајте добро громовни глас Његов и говор што излази из уста Његових.

³Under hele himmelen lar han det fare, og han sender sitt lys til jordens ytterste ender.

³Под сва небеса пушта га, и светлост своју до крајева земаљских.

⁴Efterpå brøler røsten, han tordner med sin veldige røst; han holder ikke lynene tilbake når hans røst lar sig høre.

⁴За њом риче гром, грми гласом величанства свог, нити шта одгађа кад се чује глас Његов.

⁵Gud tordner underfullt med sin røst; han gjør storverk, og vi forstår dem ikke.

⁵Дивно Бог грми гласом својим, чини ствари велике, да их не можемо разумети.

⁶Han sier til sneen: Fall til jorden! - og likeså til skyllregnet, sitt sterke skyllregn.

⁶Говори снегу: Падни на земљу; и дажду ситном и дажду силном.

⁷Hvert menneskes hånd forsegler han*, forat alle mennesker som han har skapt, må komme til å kjenne ham. / {* d.e. han gjør det umulig for mennesket å utføre sitt arbeid på marken.}

⁷Запечаћава руку сваком човеку, да позна све посленике своје.

⁸Da går de ville dyr inn i sine huler, og de holder sig i sine hi.

⁸Тада звер улази у јаму, и остаје на својој ложи.

⁹Fra Sydens innerste kammer kommer storm, og med nordenvinden kommer kulde.

⁹С југа долази олуја, и са севера зима.

¹⁰Av Guds ånde kommer is, og brede vann bindes.

¹⁰Од дихања Божијег постаје лед, и широке воде стискају се.

¹¹Med væte fyller han skyen, og han spreder sine lynskyer,

¹¹И да се натапа земља, натерује облак, и расипа облак светлошћу својом.

¹²og de svinger hit og dit, efter som han leder dem, forat de skal utføre alt det han byder dem, over den vide jord;

¹²И он се обрће и тамо и амо по вољи Његовој да чини све што му заповеди по васиљеној.

¹³enten til tukt, når det er til gagn for hans jord, eller til velsignelse lar han dem komme.

¹³Чини да се нађе или за кар или за земљу или за доброчинство.

¹⁴Vend ditt øre til dette, Job! Stå stille og gi akt på Guds under!

¹⁴Чуј то, Јове, стани и гледај чудеса Божија.

¹⁵Forstår du hvorledes Gud styrer dem og lar sine skyers lyn blinke frem?

¹⁵Знаш ли како их Он уређује и како сија светлошћу из облака свог?

¹⁶Forstår du hvorledes skyene svever om i luften, forstår du den Allvitendes under,

¹⁶Знаш ли како висе облаци? Знаш ли чудеса Оног који је савршен у сваком знању?

¹⁷du hvis klær blir varme når jorden ligger og dormer i sønnenvind?

¹⁷Како ти се хаљине угреју кад умири земљу с југа?

¹⁸Kan du med ham spenne ut himmelen, så fast som et speil av støpt metall?

¹⁸Јеси ли ти с Њим разапињао небеса, која стоје тврдо као саливено огледало?

¹⁹Lær oss hvad vi skal si til ham! Vi kan ikke fremføre noget for bare mørke.

¹⁹Научи нас шта ћемо Му рећи; не можемо од таме говорити по реду.

²⁰Skal det fortelles ham at jeg vil tale med ham? Har nogen sagt at han ønsker sin egen undergang?

²⁰Хоће ли Му ко приповедити шта бих ја говорио? Ако ли би ко говорио, заиста, био бих прождрт.

²¹Og nu, menneskene ser ikke lyset, enda det skinner klart på himmelen, og en vind er faret frem og har renset den.

²¹Али сада не могу људи гледати у светлост кад сјаји на небу, пошто ветар прође и очисти га;

²²Fra Norden kommer gull; om Gud er der en forferdende herlighet.

²²Са севера долази као злато; али је у Богу страшнија слава.

²³Den Allmektige finner vi ikke, han som er så stor i makt; men retten og den strenge rettferdighet krenker han ikke.

²³Свемогућ је, не можемо Га стигнути; велике је силе, али судом и великом правдом никога не мучи.

²⁴Derfor frykter menneskene ham; men han enser ikke nogen selvklok mann.

²⁴Зато Га се боје људи: Не може Га видети никакав мудрац.