1Da tok Job til orde og sa:
1А Јов одговори и рече:
2Gid min gremmelse blev veid, og min ulykke samtidig lagt på vekten!
2О да би се добро измерили јади моји, и заједно се невоља моја метнула на мерила!
3For nu er den tyngre enn havets sand; derfor var mine ord tankeløse.
3Претегла би песак морски; зато ми и речи недостаје.
4For den Allmektiges piler sitter i mig, og min ånd drikker deres gift; Guds redsler stiller sig op imot mig.
4Јер су стреле Свемогућег у мени, отров њихов испија ми дух, страхоте Божје ударају на ме.
5Skriker vel et villesel midt i det grønne gress? Eller brøler en okse foran sitt fôr?
5Риче ли дивљи магарац код траве? Муче ли во код пиће своје?
6Hvem vil ete det som det ingen smak er i, uten salt? Eller er det smak i eggehvite?
6Једе ли се бљутаво без соли? Има ли сласти у биоцу од јајца?
7Det byr mig imot å røre ved det*; det er for mig som utskjemt mat. / {* d.e. ved mine lidelser.}
7Чега се душа моја није хтела дотакнути, то ми је јело у невољи.
8Gid min bønn måtte bli hørt, og Gud vilde opfylle mitt håp!
8О да би ми се испунила молба, и да би ми Бог дао шта чекам!
9Og måtte det behage Gud å knuse mig, å slippe løs sin hånd og avskjære min livstråd!
9И да би Бог хтео сатрти ме, да би махнуо руком својом, и истребио ме!
10Da hadde jeg ennu en trøst, og jeg skulde springe av glede midt i den skånselløse smerte; for jeg har ikke fornektet den Helliges ord.
10Јер ми је још утеха, ако и горим од бола нити ме жали, што нисам тајио речи Светог.
11Hvad kraft har jeg, så jeg kunde holde ut, og hvad blir enden med mig, så jeg kunde være tålmodig?
11Каква је сила моја да бих претрпео? Какав ли је крај мој да бих продужио живот свој?
12Er da min kraft som stenens kraft? Eller er mitt kjøtt av kobber?
12Је ли сила моја камена сила? Је ли тело моје од бронзе?
13Er jeg da ikke aldeles hjelpeløs? Er ikke all utsikt til frelse fratatt mig?
13Има ли још помоћи у мене? И није ли далеко од мене шта би ме придржало?
14Den ulykkelige burde møte kjærlighet hos sin venn, selv om han opgir frykten for den Allmektige.
14Несрећноме треба милост пријатеља његовог, али је он оставио страх Свемогућег.
15Men mine brødre har sviktet som en bekk, som strømmer hvis vann skyller over,
15Браћа моја изневерише као поток, као бујни потоци прођоше,
16som er grumset av is, og som det skjuler sig sne i;
16Који су мутни од леда, у којима се сакрива снег;
17men på den tid de treffes av solens glød, tørkes de ut; når det blir hett, svinner de bort.
17Кад се откраве, отеку; кад се загреју, нестане их с места њихових.
18Karavaner som er på veien til dem, bøier av; de drar op i ørkenen og omkommer.
18Тамо амо сврћу од путева својих, иду у ништа и губе се.
19Temas karavaner speidet efter dem, Sjebas reisefølger satte sitt håp til dem;
19Путници из Теме погледаху, који иђаху у Севу уздаху се у њих;
20de blev til skamme, fordi de stolte på dem; de kom dit og blev skuffet.
20Али се постидеше што се поуздаше у њих, дошавши до њих осрамотише се.
21Således er I nu blitt til intet; I ser ulykken og blir redde.
21Тако и ви постасте ништа; видесте погибао моју, и страх вас је.
22Har jeg vel bedt eder at I skulde gi mig noget eller bruke noget av eders gods til beste for mig,
22Еда ли сам вам рекао: Дајте ми, или од блага свог поклоните ми;
23at I skulde frelse mig av fiendens hånd og løskjøpe mig fra voldsmenn?
23Или избавите ме из руке непријатељеве, и из руке насилничке искупите ме?
24Lær mig, så skal jeg tie, og vis mig hvori jeg har faret vill!
24Поучите ме, и ја ћу ћутати; и у чему сам погрешио, обавестите ме.
25Hvor kraftige er ikke rettsindige ord! Men hvad gagn er det i en refselse fra eder?
25Како су јаке речи истините! Али шта ће укор ваш?
26Tenker I på å refse ord? Ord av en fortvilet mann hører jo vinden til.
26Мислите ли да ће речи укорити, и да је говор човека без надања ветар?
27Endog om en farløs kunde I kaste lodd og kjøpslå om eders venn.
27И на сироту нападате, и копате јаму пријатељу свом.
28Men gjør nu så vel å se på mig! Skulde jeg vel ville lyve eder midt op i ansiktet?
28Зато сада погледајте ме, и видите лажем ли пред вама.
29Vend om, la det ikke skje urett! Vend om, jeg har ennu rett i dette.
29Прегледајте; да не буде неправде; прегледајте, ја сам прав у том.
30Er det urett på min tunge, eller skulde min gane ikke merke hvad som er ondt?
30Има ли неправде на језику мом? Не разбира ли грло моје зла?