¹Og han sa en lignelse til dem om at de alltid skulde bede og ikke bli trette.

¹Каза им пак и причу како се треба свагда молити Богу, и не дати да дотужи,

²Der var en dommer i en by, som ikke fryktet Gud og ikke undså sig for noget menneske.

²Говорећи: У једном граду беше један судија који се Бога не бојаше и људи не стиђаше.

³Og det var en enke der i byen, og hun kom til ham og sa: Hjelp mig til å få rett over min motstander!

³А у оном граду беше једна удовица и долажаше к њему говорећи: Не дај ме мом супарнику.

⁴Og lenge vilde han ikke; men til sist sa han ved sig selv: Om jeg enn ikke frykter Gud og ikke undser mig for noget menneske,

⁴И не хтеде задуго. А најпосле рече у себи: Ако се и не бојим Бога и људи не срамим,

⁵vil jeg dog hjelpe denne enke til å få rett fordi hun gjør mig uleilighet, så hun ikke til slutt skal komme og legge hånd på mig.

⁵Но будући да ми досађује ова удовица, одбранићу је, да ми једнако не долази и не досађује.

⁶Og Herren sa: Hør hvad den urettferdige dommer sier!

⁶Тада рече Господ: Чујте шта говори неправедни судија.

⁷Men skulde da ikke Gud hjelpe sine utvalgte til deres rett, dem som roper til ham dag og natt, og er han sen når det gjelder dem?

⁷А камоли Бог неће одбранити избраних својих који Га моле дан и ноћ?

⁸Jeg sier eder at han skal skynde sig å hjelpe dem til deres rett. Men når Menneskesønnen kommer, mon han da vil finne troen på jorden?

⁸Кажем вам да ће их одбранити брзо. Али Син човечији кад дође хоће ли наћи веру на земљи?

⁹Han sa også denne lignelse til nogen som stolte på sig selv at de var rettferdige, og foraktet de andre:

⁹А и другима који мишљаху за себе да су праведници и друге уништаваху каза причу ову:

¹⁰To menn gikk op til templet for å bede; den ene var en fariseer og den andre en tolder.

¹⁰Два човека уђоше у цркву да се моле Богу, један фарисеј и други цариник.

¹¹Fariseeren stod for sig selv og bad således: Gud! jeg takker dig fordi jeg ikke er som andre mennesker: røvere, urettferdige, horkarler, eller og som denne tolder.

¹¹Фарисеј стаде и мољаше се у себи овако: Боже! Хвалим те што ја нисам као остали људи: хајдуци, неправедници, прељубочинци или као овај цариник.

¹²Jeg faster to ganger om uken, jeg gir tiende av all min inntekt.

¹²Постим двапут у недељи; дајем десетак од свега што имам.

¹³Og tolderen stod langt borte og vilde ikke engang løfte sine øine mot himmelen, men slo sig for sitt bryst og sa: Gud! vær mig synder nådig!

¹³А цариник издалека стајаше, и не хтеде ни очију подигнути на небо, него бијаше прси своје говорећи: Боже! Милостив буди мени грешноме.

¹⁴Jeg sier eder: Denne gikk rettferdiggjort ned til sitt hus fremfor den andre; for hver den sig selv ophøier, skal fornedres, og den sig selv fornedrer, skal ophøies.

¹⁴Кажем вам да овај отиде оправдан кући својој, а не онај. Јер сваки који се сам подиже понизиће се; а који се сам понижује подигнуће се.

¹⁵De bar også sine små barn til ham, forat han skulde røre ved dem; men da disiplene så det, truet de dem.

¹⁵Доношаху к Њему и децу да их се дотакне; а кад видеше ученици, запретише им.

¹⁶Men Jesus kalte dem til sig og sa: La de små barn komme til mig, og hindre dem ikke! for Guds rike hører sådanne til.

¹⁶А Исус дозвавши их рече: Пустите децу нека долазе к мени, и не браните им; јер је таквих царство Божије.

¹⁷Sannelig sier jeg eder: Den som ikke tar imot Guds rike som et lite barn, han skal ingenlunde komme inn i det.

¹⁷И кажем вам заиста: који не прими царство Божије као дете, неће ући у њега.

¹⁸Og en rådsherre spurte ham: Gode mester! hvad skal jeg gjøre for å arve evig liv?

¹⁸И запита Га један кнез говорећи: Учитељу благи! Шта да учиним да наследим живот вечни?

¹⁹Jesus sa til ham: Hvorfor kaller du mig god? Ingen er god uten én, det er Gud.

¹⁹А Исус рече му: Што ме зовеш благим? Нико није благ осим једног Бога.

²⁰Budene kjenner du: Du skal ikke drive hor, du skal ikke slå ihjel, du skal ikke stjele, du skal ikke si falskt vidnesbyrd, hedre din far og din mor.

²⁰Заповести знаш: не чини прељубе; не убиј; не укради; не сведочи лажно; поштуј оца и матер своју.

²¹Men han sa: Alt dette har jeg holdt fra min ungdom av.

²¹А он рече: Све сам ово сачувао од младости своје.

²²Da Jesus hørte det, sa han til ham: Ett fattes dig ennu: selg alt det du har, og del det ut til fattige, så skal du få en skatt i himmelen; kom så og følg mig!

²²А кад то чу Исус рече му: Још ти једно недостаје: продај све што имаш и раздај сиромасима; и имаћеш благо на небу; и хајде за мном.

²³Men da han hørte det, blev han meget bedrøvet; for han var meget rik.

²³А кад он чу то постаде жалостан, јер беше врло богат.

²⁴Og da Jesus så det, sa han: Hvor vanskelig det er for de rike å komme inn i Guds rike!

²⁴А кад га виде Исус где постаде жалостан, рече: Како је тешко ући у царство Божије онима који имају богатство!

²⁵For det er lettere for en kamel å gå gjennem et nåleøie enn for en rik å gå inn i Guds rike.

²⁵Лакше је камили проћи кроз иглене уши неголи богатом ући у царство Божије.

²⁶Da sa de som hørte det: Hvem kan da bli frelst?

²⁶А они који слушаху рекоше: Ко се дакле може спасти?

²⁷Men han sa: Det som er umulig for mennesker, er mulig for Gud.

²⁷А Он рече: Шта је у људи немогуће у Бога је могуће.

²⁸Og Peter sa: Se, vi har forlatt alt vårt og fulgt dig.

²⁸А Петар рече: Ето ми смо оставили све и за Тобом идемо.

²⁹Da sa han til dem: Sannelig sier jeg eder: Det er ingen som har forlatt hus eller hustru eller brødre eller foreldre eller barn for Guds rikes skyld

²⁹А Он им рече: Заиста вам кажем: нема ниједнога који би оставио кућу, или родитеље, или браћу, или сестре, или жену, или децу царства ради Божијег,

³⁰uten at han skal få mangefold igjen her i tiden, og i den kommende verden evig liv.

³⁰Који неће примити више у ово време, и на оном свету живот вечни.

³¹Men han tok de tolv til sig og sa til dem: Se, vi går op til Jerusalem, og alt det som er skrevet av profetene om Menneskesønnen, skal fullbyrdes.

³¹Узе пак дванаесторицу и рече им: Ево идемо горе у Јерусалим, и све ће се свршити што су пророци писали за Сина човечијег.

³²For han skal overgis til hedningene og bli spottet og hånet og spyttet på,

³²Јер ће Га предати незнабошцима, и наругаће Му се, и ружиће Га, и попљуваће Га,

³³og de skal hudstryke ham og slå ham ihjel, og på den tredje dag skal han opstå.

³³И биће Га, и убиће Га; и трећи дан устаће.

³⁴Og de forstod ikke noget av dette, og dette ord var skjult for dem, og de skjønte ikke det han sa.

³⁴И они ништа од тога не разумеше, и беседа ова беше од њих сакривена, и не разумеше шта им се каза.

³⁵Og det skjedde da han kom nær til Jeriko, at en blind mann satt ved veien og tigget.

³⁵А кад се приближи к Јерихону, један слепац сеђаше крај пута просећи.

³⁶Da han hørte folk gå forbi, spurte han hvad dette var.

³⁶А кад чу народ где пролази запита: Шта је то?

³⁷De fortalte ham da at Jesus fra Nasaret gikk forbi.

³⁷И казаше му да Исус Назарећанин пролази.

³⁸Og han ropte: Jesus, du Davids sønn! miskunn dig over mig!

³⁸И повика говорећи: Исусе, сине Давидов! Помилуј ме.

³⁹Og de som gikk foran, truet ham at han skulde tie. Men han ropte enda meget mere: Du Davids sønn! miskunn dig over mig!

³⁹И прећаху му они што иђаху напред да ућути; а он још више викаше: Сине Давидов! Помилуј ме.

⁴⁰Da stod Jesus stille, og bød at han skulde føres til ham; og da han kom frem, spurte han ham:

⁴⁰И Исус стаде и заповеди да Му га доведу; а кад Му се приближи, запита га

⁴¹Hvad vil du jeg skal gjøre for dig? Han sa: Herre! at jeg må bli seende!

⁴¹Говорећи: Шта хоћеш да ти учиним? А он рече: Господе! Да прогледам.

⁴²Og Jesus sa til ham: Bli seende! din tro har frelst dig.

⁴²А Исус рече: Прогледај; вера твоја поможе ти.

⁴³Og straks fikk han sitt syn igjen, og fulgte ham og lovet Gud; og alt folket som så det, priste Gud.

⁴³И одмах прогледа, и пође за Њим хвалећи Бога. И сви људи који видеше хваљаху Бога.