¹Hvorfor, Herre, står du langt borte? Hvorfor skjuler du ditt åsyn i trengsels tider?

¹Зашто, Господе, стојиш далеко, кријеш се кад је невоља?

²Ved den ugudeliges overmot engstes de elendige; de fanges i de onde råd han har uttenkt.

²С охолости безбожникове мучи се убоги; хватају се убоги преваром коју измишљају безбожници.

³For den ugudelige roser sin sjels lyst, og den rovgjerrige sier Herren farvel, håner ham.

³Јер се безбожник дичи жељом душе своје, грабљивца похваљује.

⁴Den ugudelige sier i sitt overmot: Han hjemsøker ikke. Det er ingen Gud, det er alle hans tanker.

⁴Безбожник у обести својој не мари за Господа: "Он не види." Нема Бога у мислима његовим.

⁵Hans veier lykkes til enhver tid; langt borte fra ham i det høie er dine dommer; av alle sine motstandere blåser han.

⁵Свагда су путеви његови криви; за судове Твоје не зна; на непријатеље своје неће ни да гледа.

⁶Han sier i sitt hjerte: Jeg skal ikke rokkes, fra slekt til slekt skal jeg ikke stedes i ulykke.

⁶У срцу свом каже: Нећу посрнути; зло неће доћи никад.

⁷Hans munn er full av forbannelse og av svik og vold; under hans tunge er ulykke og ondskap.

⁷Уста су му пуна неваљалих речи, преваре и увреде, под језиком је његовим мука и погибао.

⁸Han ligger i bakhold ved gårdene, på lønnlige steder myrder han den uskyldige, hans øine speider efter den ulykkelige.

⁸Седи у заседи иза куће; у потаји убија правога; очи његове вребају убогога.

⁹Han lurer på lønnlig sted, lik løven i sitt skjul; han lurer for å gripe den elendige; han griper den elendige idet han drar ham inn i sitt garn.

⁹Седи у потаји као лав у пећини; седи у заседи да ухвати убогога; хвата убогога увукавши га у мрежу своју.

¹⁰Han bøier sig, dukker sig ned, og for hans sterke klør faller de elendige.

¹⁰Притаји се, прилегне, и убоги падају у јаке нокте његове.

¹¹Han sier i sitt hjerte: Gud har glemt det, han har skjult sitt åsyn, han ser det aldri.

¹¹Каже у срцу свом: "Бог је заборавио, окренуо је лице своје, неће видети никад."

¹²Reis dig, Herre! Gud, opløft din hånd, glem ikke de elendige!

¹²Устани Господе! Дигни руку своју, не заборави невољних.

¹³Hvorfor skal den ugudelige forakte Gud og si i sitt hjerte: Du hjemsøker ikke?

¹³Зашто безбожник да не мари за Бога говорећи у срцу свом да Ти нећеш видети?

¹⁴Du har sett det; for du skuer nød og sorg for å legge dem i din hånd; til dig overgir den elendige sin sak, du er den farløses hjelper.

¹⁴Ти видиш; јер гледаш увреде и муке и пишеш их на руци. Теби предаје себе убоги; сироти Ти си помоћник.

¹⁵Sønderbryt den ugudeliges arm, og hjemsøk den ondes ugudelighet, så du ikke mere finner den!

¹⁵Сатри мишицу безбожном и злом, да се тражи и не нађе безбожност његова.

¹⁶Herren er konge evindelig og alltid, hedningene blir utryddet av hans land!

¹⁶Господ је цар свагда, довека, нестаће незнабожаца са земље његове.

¹⁷De saktmodiges begjæring hører du, Herre! Du styrker deres hjerte, du vender ditt øre til

¹⁷Господе! Ти чујеш жеље ништих; утврди срце њихово; отвори ухо своје,

¹⁸for å dømme i den farløses og undertryktes sak. Ikke skal mennesket, som er av jorden, lenger vedbli å volde redsel.

¹⁸Да даш суд сироти и невољнику, да престану гонити човека са земље.