¹En salme av David; til ihukommelse.

¹Господе! Немој ме карати у гневу свом, нити ме наказити у јарости својој.

²Herre, straff mig ikke i din vrede, og tukt mig ikke i din harme!

²Јер стреле Твоје устрелише ме, и рука ме Твоја тишти.

³For dine piler har rammet mig, og din hånd er falt tungt på mig.

³Нема здравог места на телу мом од гнева Твог; нема мира у костима мојим од греха мог.

⁴Det er intet friskt i mitt kjød for din vredes skyld, det er ingen fred i mine ben for min synds skyld.

⁴Јер безакоња моја изађоше врх главе моје, као тешко бреме отежаше ми.

⁵For mine misgjerninger går over mitt hode, som en tung byrde er de mig for tunge.

⁵Усмрдеше се и загнојише се ране моје од безумља мог.

⁶Mine bylder lukter ille, de råtner for min dårskaps skyld.

⁶Згрчио сам се и погурио веома, сав дан идем сетан;

⁷Jeg er kroket, aldeles nedbøiet; hele dagen går jeg i sørgeklær.

⁷Јер сам изнутра пун огња, и нема здравог места на телу мом.

⁸For mine lender er fulle av brand, og det er intet friskt i mitt kjød.

⁸Изнемогох и веома ослабих, ричем од трзања срца свог.

⁹Jeg er kold og stiv og aldeles knust, jeg hyler for mitt hjertes stønnen.

⁹Господе! Пред Тобом су све жеље моје, и уздисање моје није од Тебе сакривено.

¹⁰Herre, for ditt åsyn er all min lengsel, og mitt sukk er ikke skjult for dig.

¹⁰Срце моје јако куца, остави ме снага моја, и вид очију мојих, ни њега ми нема.

¹¹Mitt hjerte slår heftig, min kraft har sviktet mig, og mine øines lys, endog det er borte for mig.

¹¹Другови моји и пријатељи моји видећи ране моје одступише, далеко стоје ближњи моји.

¹²Mine venner og mine frender holder sig i avstand fra min plage, og mine nærmeste står langt borte.

¹²Који траже душу моју намештају замку, и који су ми злу ради, говоре о погибли и по сав дан мисле о превари.

¹³Og de som står mig efter livet, setter snarer, og de som søker min ulykke, taler om undergang, og på svik tenker de den hele dag.

¹³А ја као глув не чујем и као нем који не отвара уста своја.

¹⁴Og jeg er som en døv, jeg hører ikke, og som en stum, som ikke later op sin munn.

¹⁴Ја сам као човек који не чује или нема у устима својим правдања.

¹⁵Ja, jeg er som en mann som ikke hører, og som ikke har motsigelse i sin munn.

¹⁵Јер Тебе, Господе, чекам, Ти одговарај за мене, Господе, Боже мој!

¹⁶For til dig, Herre, står mitt håp; du skal svare, Herre min Gud!

¹⁶Јер рекох: Да ми се не свете, и да се не размећу нада мном, кад се спотакне нога моја.

¹⁷For jeg sier: De vil ellers glede sig over mig; når min fot vakler, ophøier de sig over mig.

¹⁷Јер сам готов пасти, и туга је моја свагда са мном.

¹⁸For jeg er nær ved å falle, og min smerte er alltid for mig.

¹⁸Признајем кривицу своју, и тужим ради греха свог.

¹⁹For jeg bekjenner min misgjerning, jeg sørger over min synd.

¹⁹Непријатељи моји живе, јаки су, и сила их има што ме ненавиде на правди.

²⁰Og mine fiender lever, er mektige, og mange er de som hater mig uten årsak.

²⁰Који ми враћају зло за добро, непријатељи су ми зато што сам пристао за добрим.

²¹Og de som gjengjelder godt med ondt, står mig imot, fordi jeg jager efter det gode.

²¹Немој ме оставити, Господе, Боже мој! Немој се удаљити од мене.

²²Forlat mig ikke, Herre! Min Gud, vær ikke langt borte fra mig!

²²Похитај у помоћ мени, Господе, Спаситељу мој!

²³Skynd dig å hjelpe mig, Herre, min frelse!