1En salme av David, da han var i Juda ørken.
1Боже! Ти си Бог мој, к Теби раним, жедна је Тебе душа моја, за Тобом чезне тело моје у земљи сувој, жедној и безводној.
2Gud! Du er min Gud, jeg søker dig årle; min sjel tørster efter dig, mitt kjød lenges efter dig i et tørt og vansmektende land, hvor det ikke er vann.
2Тако бих Те угледао у светињи, да бих видео силу Твоју и славу Твоју.
3Således har jeg skuet dig i helligdommen, idet jeg så din makt og din herlighet.
3Јер је доброта Твоја боља од живота. Уста би моја хвалила Тебе;
4For din miskunnhet er bedre enn livet; mine leber priser dig.
4Тако бих Те благосиљао за живота свог, у име Твоје подигао бих руке своје.
5Således vil jeg love dig mitt liv igjennem; i ditt navn vil jeg opløfte mine hender.
5Као салом и уљем наситила би се душа моја, и радосним гласом хвалила би Те уста моја.
6Min sjel skal bli mettet som av marg og fett, og med jublende leber skal min munn lovprise dig.
6Кад Те се сећам на постељи, све ноћне страже размишљам о Теби.
7Når jeg kommer dig i hu på mitt leie, tenker jeg på dig gjennem nattevaktene.
7Јер си Ти помоћ моја, и у сену крила Твојих веселим се.
8For du har vært min hjelp, og under dine vingers skygge jubler jeg.
8Душа се моја прилепила за Тебе, десница Твоја држи ме.
9Min sjel henger ved dig; din høire hånd holder mig oppe.
9Који траже погибао души мојој, они ће отићи под земљу.
10Og de som står mig efter livet for å ødelegge det, de skal komme til jordens nederste dyp.
10Изгинуће од мача, и допашће лисицама.
11De skal gis sverdet i vold, bli til rov for rever.
11А цар ће се веселити о Богу, хвалиће се сваки који се куне Њим, кад се затисну уста онима који говоре лаж.
12Og kongen skal glede sig i Gud; hver den som sverger ved ham, skal prise sig lykkelig, for løgneres munn skal tilstoppes.