1Til sangmesteren; efter "Liljer"*; av David. / {* SLM 45, 1.}
1Помози ми, Боже, јер дође вода до душе.
2Frels mig, Gud, for vannene er kommet inntil sjelen.
2Пропадам у дубоком глибу, где нема дна; тонем води у дубине, и вали ме затрпавају.
3Jeg er sunket ned i bunnløst dynd, hvor der intet fotfeste er; jeg er kommet i dype vann, og strømmen slår over mig.
3Изнемогох вичући, промуче ми грло, побелеше ми очи погледајући Бога.
4Jeg har ropt mig trett, min strupe brenner; mine øine er borttæret idet jeg venter på min Gud.
4Оних који мрзе на ме низашта има више него косе на глави мојој; осилише који хоће да ме погубе, лажљиви непријатељи моји. Шта нисам отимао, ваља да вратим.
5Flere enn hårene på mitt hode er de som hater mig uten årsak; tallrike er de som vil forderve mig, mine fiender uten grunn; det jeg ikke har røvet, skal jeg nu gi tilbake.
5Боже! Ти знаш је ли у мени безумље, и кривице моје нису сакривене од Тебе.
6Gud, du kjenner min dårskap, og all min syndeskyld er ikke skjult for dig.
6Немој да се постиде у мени који се уздају у Тебе, Господе, Господе над војскама! Немој да се посраме у мени који траже Тебе, Боже Израиљев!
7La dem ikke bli til skamme ved mig, de som bier efter dig, Herre, Herre, hærskarenes Gud! La dem ikke bli til spott ved mig, de som søker dig, Israels Gud!
7Јер Тебе ради подносим руг, и срамота попаде лице моје.
8For for din skyld bærer jeg vanære, dekker skam mitt åsyn.
8Туђин постадох браћи својој, и незнан синовима матере своје.
9Jeg er blitt fremmed for mine brødre og en utlending for min mors barn.
9Јер ревност за кућу Твоју једе ме и ружења оних који Тебе руже падају на ме.
10For nidkjærhet for ditt hus har fortært mig, og deres hån som håner dig, er falt på mig.
10Плачем, постим се душом својом, и то ми се прима за зло;
11Og min sjel gråt mens jeg fastet, og det blev mig til spott.
11Место хаљине облачим врећу, и бивам им прича.
12Og jeg gjorde sekk til mitt klædebon, og jeg blev dem til et ordsprog.
12О мени се разговарају седећи на вратима, пијући вино певају ме.
13De som sitter i porten, snakker om mig, og de som drikker sterk drikk, synger om mig.
13А ја се молим Теби, Господе; време је да се смилујеш, Боже; по великој милости својој услиши ме, јер је истинито спасење Твоје.
14Men jeg kommer med min bønn til dig, Herre, i nådens tid, Gud, for din megen miskunnhet; svar mig med din frelsende trofasthet!
14Извади ме из глиба, да не пропаднем; да се избавим од ненавидника и из дубоке воде;
15Redd mig ut av dyndet og la mig ikke synke! La mig bli reddet fra dem som hater mig, og fra de dype vann!
15Да ме не узме вода на матицу, да ме не прождре пучина, и да не склопи јама нада мном ждрела свог.
16La ikke vannstrømmen slå over mig og ikke dypet sluke mig, og la ikke brønnen lukke sitt gap over mig!
16Услиши ме, Господе, јер је благост Твоја милосрдна, по великој доброти својој погледај ме.
17Svar mig, Herre, for din miskunnhet er god; vend dig til mig efter din store barmhjertighet!
17Немој одвратити лице своје од слуге свог; јер ме је туга; похитај, услиши ме.
18Og skjul ikke ditt åsyn for din tjener, for jeg er i nød; skynd dig å svare mig!
18Приближи се души мојој, избави је; насупрот непријатељима мојим избави ме.
19Kom nær til min sjel, forløs den, frels mig for mine fienders skyld!
19Ти знаш под каквим сам ругом, стидом и срамотом; пред Тобом су сви непријатељи моји.
20Du kjenner min spott og min skam og min vanære; alle mine motstandere er for ditt åsyn.
20Срамота сатре срце моје, изнемогох; чекам хоће ли се коме сажалити, али нема никога; хоће ли ме ко потешити, али не налазим.
21Spott har brutt mitt hjerte, så jeg er syk, og jeg ventet på medynk, men der var ingen, på trøstere, men jeg fant ikke nogen.
21Дају ми жуч да једем, и у жеђи мојој поје ме оцтом.
22De gav mig galle å ete, og for min tørst gav de mig eddik å drikke.
22Трпеза њихова нека им буде мрежа и замка, то нека им буде плата.
23La deres bord bli til en strikke for deres åsyn og til en snare for dem når de er trygge!
23Нека им потамне очи њихове, да не виде, и њихове бедре раслаби засвагда.
24La deres øine formørkes, så de ikke ser, og la deres lender alltid vakle!
24Излиј на њих јарост своју, и пламен гнева Твог нека их обузме!
25Utøs din harme over dem, og la din brennende vrede nå dem!
25Стан њихов нека опусти, и у њиховим шаторима нека не буде никога да живи.
26Deres bolig bli øde, ei være der nogen som bor i deres telt!
26Јер кога си Ти поразио, они гоне, и умножавају јаде онима које си Ти ранио.
27For den du har slått, forfølger de, og de forteller om deres smerte som du har stunget.
27Мећи на њих кривицу за кривицом, да не дођу до правде Твоје.
28La dem legge skyld til sin skyld, og la dem ikke komme til din rettferdighet!
28Нека се избришу из књиге живих, и с праведницима нек не буду записани.
29La dem bli utslettet av de levendes bok, og la dem ikke bli innskrevet med de rettferdige!
29А ја сам ништ и болан; помоћ Твоја, Боже, нек ме заклони.
30Men jeg er elendig og full av pine; la din frelse, Gud, føre mig i sikkerhet!
30Славићу име Божије у песми, величаћу Га у хвали.
31Jeg vil love Guds navn med sang og ophøie ham med lovprisning,
31То је Богу милије од вола, од телета с роговима и с папцима.
32og det skal behage Herren bedre enn en ung okse med horn og klover.
32Видеће ништи и радоваће се. Који тражите Бога, оживеће срце ваше.
33Når saktmodige ser det, skal de glede sig; I som søker Gud, eders hjerte leve!
33Јер Бог чује убоге, и сужања својих не оглуша се.
34For Herren hører på de fattige, og sine fanger forakter han ikke.
34Нека Га хвале небеса и земља, мора и све што се у њима миче!
35Himmel og jord skal love ham, havet og alt det som rører sig i det.
35Јер ће Бог спасти Сион, сазидаће градове Јудине; и људи ће се онде населити и наследиће га.
36For Gud skal frelse Sion og bygge byene i Juda, og de* skal bo der og eie dem, / {* de sanne israelitter.}
36И наслеђе ће се слуга Његових утврдити у њему и који љубе име Његово наставаће на њему.
37og hans tjeneres avkom skal arve dem, og de som elsker hans navn, skal bo i dem.