1En læresalme av Asaf. Hvorfor, Gud, har du forkastet oss for evig tid? Hvorfor ryker din vrede mot den hjord du før?
1Зашто се, Боже, срдиш на нас дуго; дими се гнев Твој на овце паше Твоје?
2Kom i hu din menighet, som du vant din i fordums tid, som du gjenløste til å være din arvs stamme, Sions berg, hvor du tok bolig!
2Опомени се сабора свог, који си стекао од старине, искупио себи у наследну државу, горе Сиона, на којој си се населио.
3Opløft dine trin til de evige grushoper! Alt har fienden fordervet i helligdommen.
3Подигни стопе своје на старе развалине: све је разрушио непријатељ у светињи.
4Dine motstandere har brølt midt i ditt forsamlingshus; de har satt sine egne tegn op til tegn.
4Ричу непријатељи Твоји на месту сабора Твојих, своје обичаје постављају место наших обичаја.
5Det var et syn som når økser løftes i tykke skogen.
5Видиш, они су као онај који подиже секиру на сплетене гране у дрвета.
6Og nu, alt det som fantes av billedverk, det slo de sønder med øks og hammer.
6Све у њему што је резано разбише секирама и брадвама.
7De har satt ild på din helligdom; like til grunnen har de vanhelliget ditt navns bolig.
7Огњем сажегоше светињу Твоју; на земљу обаливши оскврнише стан имена Твог.
8De har sagt i sitt hjerte: Vi vil ødelegge dem alle tilsammen! De har opbrent alle Guds forsamlingshus i landet.
8Рекоше у срцу свом: Потримо их сасвим. Попалише сва места сабора Божијих на земљи.
9Våre egne tegn ser vi ikke; det er ikke nogen profet mere, ikke nogen hos oss som vet hvor lenge det skal vare.
9Обичаја својих не видимо, нема више пророка, и нема у нас ко би знао докле ће то трајати.
10Hvor lenge, Gud, skal motstanderen håne, fienden forakte ditt navn evindelig?
10Докле ће се, Боже, ругати насилник? Хоће ли довека противник пркосити имену Твом?
11Hvorfor drar du din hånd, din høire hånd tilbake? Ta den ut av din barm og ødelegg!
11Зашто устављаш руку своју и десницу своју? Пружи из недара својих, и истреби их.
12Gud er dog min konge fra fordums tid, han som skaper frelse på den vide jord.
12Боже, царе мој, који од старине твориш спасење посред земље!
13Du er den som skilte havet med din styrke, knuste dragenes hoder på vannene.
13Ти си силом својом раскинуо море, и сатро главе воденим наказама.
14Du sønderslo Leviatans* hoder, du gav den til føde for ørkenens folk. / {* d.e. et stort sjødyr.}
14Ти си размрскао главу крокодилу, дао га онима који живе у пустињи да га једу.
15Du lot kilde og bekk bryte frem, du uttørket evige strømmer.
15Ти си отворио изворе и потоке, Ти си исушио реке које не пресишу.
16Dig hører dagen til, dig også natten; du har skapt himmellysene og solen.
16Твој је дан и Твоја је ноћ, Ти си поставио звезде и сунце.
17Du har fastsatt alle jordens grenser; sommer og vinter - du har dannet dem.
17Ти си утврдио све крајеве земаљске, лето и зиму Ти си уредио.
18Kom dette i hu: Fienden har hånet Herren, og et dårlig folk har foraktet ditt navn!
18Опомени се тога, непријатељ се руга Господу, и народ безумни не мари за име Твоје.
19Overgi ikke din turteldue til den mordlystne skare, glem ikke dine elendiges skare evindelig!
19Не дај зверима душу грлице своје, немој заборавити стадо страдалаца својих засвагда.
20Se til pakten! For landets mørke steder er fulle av volds boliger.
20Погледај на завет; јер су све пећине земаљске пуне станова безакоња.
21La ikke den undertrykte vende tilbake med skam, la den elendige og fattige love ditt navn!
21Невољник нек се не врати срамотан, ништи и убоги нека хвале име Твоје.
22Reis dig, Gud, før din sak, kom i hu at du blir hånet av dåren hele dagen!
22Устани, Боже, брани ствар своју, опомени се како Ти се безумник руга сваки дан!
23Glem ikke dine fienders røst, dine motstanderes bulder, som stiger op all tid!
23Не заборави обести непријатеља својих, вике, коју једнако дижу противници Твоји!