¹Til sangmesteren, for Jedutun*; av Asaf; en salme. / {* SLM 62, 1.}

¹Глас мој иде к Богу, и ја призивам Њега; глас мој иде к Богу, и Он ће ме услишити.

²Min røst er til Gud, og jeg vil rope; min røst er til Gud, og han vil vende øret til mig.

²У дан туге своје тражих Господа; ноћу је рука моја подигнута, и не спушта се; душа моја неће да се утеши.

³På min nøds dag søker jeg Herren; min hånd er utrakt om natten og blir ikke trett, min sjel vil ikke la sig trøste.

³Помињем Бога, и уздишем; размишљам, и трне дух мој.

⁴Jeg vil komme Gud i hu og sukke; jeg vil gruble, og min ånd vansmekter. Sela.

⁴Држим очи своје да су будне; клонуо сам, и не могу говорити.

⁵Du holder mine øine oppe i nattevaktene; jeg er urolig og taler ikke.

⁵Пребрајам старе дане и године од векова.

⁶Jeg tenker på fordums dager, på de lengst fremfarne år.

⁶Опомињем се песама својих ноћу; разговарам се са срцем својим, и испитујем дух свој:

⁷Jeg vil komme i hu mitt strengespill om natten, i mitt hjerte vil jeg gruble, og min ånd ransaker.

⁷"Зар ће се довека гневити на нас Господ, и неће више љубити?

⁸Vil da Herren forkaste i all evighet, og vil han ikke mere bli ved å vise nåde?

⁸Зар је засвагда престала милост Његова, и реч се прекинула од колена на колено?

⁹Er det for all tid ute med hans miskunnhet? er hans løfte blitt til intet slekt efter slekt?

⁹Зар је заборавио милостив бити и у гневу затворио милосрђе своје?"

¹⁰Har Gud glemt å være nådig? Har han i vrede tillukket sin barmhjertighet? Sela.

¹⁰И рекох: Жалосна је за мене ова промена деснице Вишњега.

¹¹Jeg sier: Dette er min plage, det er år fra den Høiestes høire hånd.

¹¹Памтим дела Господња; памтим пређашње чудо Твоје.

¹²Jeg vil forkynne Herrens gjerninger; for jeg vil komme dine under i hu fra fordums tid.

¹²Мислио сам о свим делима Твојим, размишљао о радњи Твојој;

¹³Og jeg vil eftertenke alt ditt verk, og på dine store gjerninger vil jeg grunde.

¹³Боже! Пут је Твој свет; који је Бог тако велик као Бог наш?

¹⁴Gud! Din vei er i hellighet; hvem er en gud stor som Gud?

¹⁴Ти си Бог, који си чинио чудеса, показивао силу своју међу народима;

¹⁵Du er den Gud som gjør under; du har kunngjort din styrke blandt folkene.

¹⁵Мишицом си одбранио народ свој, синове Јаковљеве и Јосифове.

¹⁶Du har forløst ditt folk med velde, Jakobs og Josefs barn. Sela.

¹⁶Видеше Те воде, Боже, видеше Те воде, и устрепташе, и бездане се задрмаше.

¹⁷Vannene så dig, Gud, vannene så dig, de bevet, ja avgrunnene skalv.

¹⁷Из облака лијаше вода, облаци даваху глас, и стреле Твоје лећаху.

¹⁸Skyene utøste vann, himlene lot sin røst høre, ja dine piler fløi hit og dit.

¹⁸Грмљаху громови Твоји по небу; муње Твоје севаху по васиљеној, земља се тресаше и њихаше.

¹⁹Din tordens røst lød i stormhvirvelen, lyn lyste op jorderike, jorden bevet og skalv.

¹⁹По мору беше пут Твој, и стазе Твоје по великој води, и траг Твој не познаваше се.

²⁰Gjennem havet gikk din vei, og dine stier gjennem store vann, og dine fotspor blev ikke kjent.

²⁰Водио си народ свој као овце руком Мојсијевом и Ароновом.

²¹Du førte ditt folk som en hjord ved Moses' og Arons hånd.