1En bønn av Moses, den Guds mann. Herre! Du har vært oss en bolig fra slekt til slekt.
1Господе! Ти си нам уточиште од колења до колења.
2Før fjellene blev til, og du skapte jorden og jorderike, ja fra evighet til evighet er du, Gud.
2Пре него се горе родише и сазда се земља и васиљена, и од века довека, Ти си Бог.
3Du byder mennesket vende tilbake til støv og sier: Vend tilbake, I menneskebarn!
3Ти враћаш човека у трулеж, и говориш: Вратите се синови људски!
4For tusen år er i dine øine som den dag igår når den farer bort, som en vakt om natten.
4Јер је хиљада година пред очима Твојим као дан јучерашњи, кад мине, и као стража ноћна.
5Du skyller dem bort, de blir som en søvn. Om morgenen er de som det groende gress;
5Ти их као поводњем односиш; они су као сан, као трава, која рано вене,
6om morgenen blomstrer det og gror, om aftenen visner det og blir tørt.
6Ујутру цвета и увене, увече се покоси и сасуши.
7For vi har gått til grunne ved din vrede, og ved din harme er vi faret bort med forferdelse.
7Јер нас нестаје од гнева Твог, и од јарости Твоје у сметњи смо.
8Du har satt våre misgjerninger for dine øine, vår skjulte synd for ditt åsyns lys.
8Ставио си безакоња наша преда се, и тајне наше на светлост лица свог.
9For alle våre dager er bortflyktet i din vrede; vi har levd våre år til ende som et sukk.
9Сви се дани наши прекраћују од срдње Твоје, године наше пролазе као глас.
10Vårt livs tid, den er sytti år og, når der er megen styrke, åtti år, og dets herlighet er møie og tomhet; for hastig blev vi drevet fremad, og vi fløi avsted.
10Дана година наших свега има до седамдесет година, а у јачег до осамдесет година: и сам је цвет њихов мука и невоља; јер теку брзо, и ми одлећемо.
11Hvem kjenner din vredes styrke og din harme, således som frykten for dig krever?
11Ко зна силу гнева Твог и Твоју јарост, да би Те се као што треба бојао?
12Lær oss å telle våre dager, at vi kan få visdom i hjertet!
12Научи нас тако бројати дане наше, да бисмо стекли срце мудро.
13Vend om, Herre! Hvor lenge? Ha medynk med dine tjenere!
13Поврати се, Господе! Докле ћеш? Смилуј се на слуге своје.
14Mett oss, når morgenen kommer, med din miskunnhet, så vil vi juble og være glade alle våre dager!
14Ујутру нас насити доброте своје, и радоваћемо се и веселити у све дане своје.
15Gled oss så mange dager som du har plaget oss, så mange år som vi har sett ulykke!
15Обрадуј нас према данима, у које си нас мучио, и према годинама, у које смо гледали невољу.
16La din gjerning åpenbares for dine tjenere og din herlighet over deres barn!
16Нека се покаже на слугама Твојим дело Твоје, и слава Твоја на синовима њиховим.
17Og Herrens, vår Guds liflighet være over oss, og våre henders gjerning fremme du for oss, ja, våre henders gjerning, den fremme du!
17Нека буде добра воља Господа Бога нашег с нама, и дело руку наших доврши нам, и дело руку наших доврши.