¹Неужели нам снова знакомиться с вами? Неужели нужны для нас, как для некоторых, одобрительные письма к вам или от вас?

¹Почињемо ли се опет сами хвалити вама? Или требамо као неки препоручене посланице на вас или од вас?

²Вы – наше письмо, написанное в сердцах наших, узнаваемое и читаемое всеми человеками;

²Јер сте ви наша посланица написана у срцима нашим, коју познају и читају сви људи;

³вы показываете собою, что вы – письмоХристово, через служение наше написанное не чернилами, но Духом Бога живаго, не на скрижалях каменных, но на плотяныхскрижалях сердца.

³Који сте се показали да сте посланица Христова, коју смо ми служећи написали не мастилом него Духом Бога Живога, не на каменим даскама него на месним даскама срца.

⁴Такую уверенность мы имеем в Боге через Христа,

⁴А такво поуздање имамо кроз Христа у Бога,

⁵не потому, чтобы мы сами способны были помыслить чтоот себя, как бы от себя, но способность наша от Бога.

⁵Не да смо врсни од себе помислити шта, као од себе, него је наша врсноћа од Бога;

⁶Он дал нам способность быть служителями Нового Завета, не буквы, но духа, потому что буква убивает, а дух животворит.

⁶Који и учини нас врсним да будемо слуге новом завету, не по слову него по духу; јер слово убија, а дух оживљује.

⁷Если же служение смертоносным буквам, начертанное на камнях, было так славно, что сыны Израилевы не могли смотреть на лице Моисеево по причине славы лица его преходящей, –

⁷Ако ли служба смрти која је у камењу изрезана словима, би у слави да синови Израиљеви не могоше погледати на лице Мојсијево од славе лица његовог која престаје:

⁸то не гораздо ли более должно быть славно служение духа?

⁸А камоли неће много већма служба духа бити у слави?

⁹Ибо если служение осуждения славно, то тем паче изобилует славою служение оправдания.

⁹Јер кад је служба осуђења слава, много већма изобилује служба правде у слави.

¹⁰То прославленное даже не оказывается славным с сей стороны, по причине преимущественной славы последующего .

¹⁰Јер и није славно што се прослави с ове стране према превеликој слави.

¹¹Ибо, если преходящее славно, тем более славно пребывающее.

¹¹Јер кад је славно оно што престаје, много ће већма бити у слави оно што остаје.

¹²Имея такую надежду, мы действуем с великим дерзновением,

¹²Имајући дакле такву наду с великом слободом радимо;

¹³а не так, как Моисей, который полагал покрывало на лице свое, чтобы сыны Израилевы не взирали на конец преходящего.

¹³И не као што Мојсије меташе покривало на лице своје, да не би могли синови Израиљеви гледати свршетак онога што престаје.

¹⁴Но умы их ослеплены: ибо то же самое покрывало доныне остается неснятым при чтении Ветхого Завета, потому что оно снимается Христом.

¹⁴Но заслепише помисли њихове; јер до самог овог дана стоји оно покривало неоткривено у читању старог завета, јер у Христу престаје.

¹⁵Доныне, когда они читают Моисея, покрывало лежит на сердце их;

¹⁵Него до данас кад се чита Мојсије, покривало на срцу њиховом стоји.

¹⁶но когда обращаются к Господу, тогда это покрывало снимается.

¹⁶А кад се обрате ка Господу, узеће се покривало.

¹⁷Господь есть Дух; а где Дух Господень, там свобода.

¹⁷А Господ је Дух: а где је Дух онде је слобода.

¹⁸Мы же все открытым лицем, как в зеркале, взирая на славу Господню, преображаемся в тот же образ от славы в славу, как от Господня Духа.

¹⁸Ми пак сви који откривеним лицем гледамо славу Господњу, преображавамо се у оно исто обличје из славе у славу, као од Господњег Духа.