¹Павел, устремив взор на синедрион, сказал: мужи братия! я всею доброю совестью жил пред Богом до сего дня.

¹А Павле погледавши на скупштину рече: Људи браћо! Ја са свом добром савести живех пред Богом до самог овог дана.

²Первосвященник же Анания стоявшим перед ним приказал бить его по устам.

²А поглавар свештенички Ананија заповеди онима што стајаху код њега да га бију по устима.

³Тогда Павел сказал ему: Бог будет бить тебя, стена подбеленная! ты сидишь, чтобы судить по закону, и, вопреки закону, велишь бить меня.

³Тада му рече Павле: Тебе ће Бог бити, зиде окречени! И ти седиш те ми судиш по закону, а преступајући закон заповедаш да ме бију.

⁴Предстоящие же сказали: первосвященника Божия поносишь?

⁴А они што стајаху наоколо рекоше: Зар псујеш Божјег поглавара свештеничког?

⁵Павел сказал: я не знал, братия, что он первосвященник;ибо написано: начальствующего в народе твоем не злословь.

⁵А Павле рече: Не знадох, браћо, да је поглавар свештенички, јер стоји написано: Старешини народа свог да не говориш ружно.

⁶Узнав же Павел, что тут одна часть саддукеев, а другая фарисеев, возгласил в синедрионе: мужи братия! я фарисей, сын фарисея; за чаяние воскресения мертвых меня судят.

⁶А знајући Павле да је један део садукеја а други фарисеја повика на скупштини: Људи браћо! Ја сам фарисеј и син фарисејев: за наду и за васкрсење из мртвих доведен сам на суд.

⁷Когда же он сказал это, произошла распря между фарисеями и саддукеями, и собрание разделилось.

⁷А кад он ово рече, постаде распра међу садукејима и фарисејима, и раздели се народ.

⁸Ибо саддукеи говорят, что нет воскресения, ни Ангела, ни духа; а фарисеи признают и то и другое.

⁸Јер садукеји говоре да нема васкрсења, ни анђела ни духа; а фарисеји признају обоје.

⁹Сделался большой крик; и, встав, книжники фарисейскойстороны спорили, говоря: ничего худого мы не находим вэтом человеке; если же дух или Ангел говорил ему, не будем противиться Богу.

⁹И постаде велика вика, и уставши књижевници од стране фарисејске препираху се међу собом говорећи: Никакво зло не налазимо на овом човеку; ако ли му говори дух или анђео, да се не супротимо Богу.

¹⁰Но как раздор увеличился, то тысяченачальник, опасаясь, чтобы они не растерзали Павла, повелел воинам сойти взять его из среды их и отвести в крепость.

¹⁰А кад поста распра велика, побојавши се војвода да Павла не раскину, заповеди да сиђу војници и да га отму између њих, и да га одведу у логор.

¹¹В следующую ночь Господь, явившись ему, сказал: дерзай, Павел; ибо, как ты свидетельствовал о Мне в Иерусалиме, так надлежит тебе свидетельствовать и в Риме.

¹¹А ону ноћ стаде Господ пред њега и рече: Не бој се, Павле, јер као што си сведочио за мене у Јерусалиму, тако ти ваља и у Риму сведочити.

¹²С наступлением дня некоторые Иудеи сделали умысел, и заклялись не есть и не пить, доколе не убьют Павла.

¹²А кад би дан, учинише неки од Јевреја веће и заклеше се говорећи да неће ни јести ни пити докле не убију Павла.

¹³Было же более сорока сделавших такое заклятие.

¹³А беше их више од четрдесет који ову клетву учинише.

¹⁴Они, придя к первосвященникам и старейшинам, сказали: мы клятвою заклялись не есть ничего, пока не убьем Павла.

¹⁴Ови приступивши ка главарима свештеничким и старешинама, рекоше: Клетвом заклесмо се да нећемо ништа окусити док не убијемо Павла;

¹⁵Итак ныне же вы с синедрионом дайте знать тысяченачальнику, чтобы он завтра вывел его к вам, как будто вы хотите точнее рассмотреть дело о нем; мы же, прежде нежели он приблизится, готовы убить его.

¹⁵Сад дакле ви са сабором кажите војводи да га сутра сведе к вама, као да бисте хтели дознати боље за њега; а ми смо готови да га убијемо пре него се он приближи.

¹⁶Услышав о сем умысле, сын сестры Павловой пришел и,войдя в крепость, уведомил Павла.

¹⁶А син сестре Павлове чувши ову заседу дође и уђе у логор и каза Павлу.

¹⁷Павел же, призвав одного из сотников, сказал: отведи этого юношу к тысяченачальнику, ибо он имеет нечто сказать ему.

¹⁷А Павле дозвавши једног од капетана рече: Ово момче одведи к војводи, јер има нешто да му каже.

¹⁸Тот, взяв его, привел к тысяченачальнику и сказал: узник Павел, призвав меня, просил отвести к тебе этого юношу, который имеет нечто сказать тебе.

¹⁸А он га узе и доведе к војводи, и рече: Сужањ Павле дозва ме и замоли да ово момче доведем к теби које има нешто да ти говори.

¹⁹Тысяченачальник, взяв его за руку и отойдя с ним всторону, спрашивал: что такое имеешь ты сказать мне?

¹⁹А војвода узевши га за руку, и отишавши насамо, питаше га: Шта је што имаш да ми кажеш?

²⁰Он отвечал, что Иудеи согласились просить тебя, чтобы ты завтра вывел Павла пред синедрион, как будто они хотят точнее исследовать дело о нем.

²⁰А оно рече: Јевреји договорише се да те замоле да сутра сведеш Павла к њима на скупштину, као да би хтели боље испитати за њега;

²¹Но ты не слушай их; ибо его подстерегают более сорока человек из них, которые заклялись не есть и не пить, доколе не убьют его;и они теперь готовы, ожидая твоего распоряжения.

²¹Али ти их немој послушати, јер га чекају од њих више од четрдесет људи који су се заклели да неће ни јести ни пити докле га не убију; и сад су готови, и чекају твоје обећање.

²²Тогда тысяченачальник отпустил юношу, сказав: никомуне говори, что ты объявил мне это.

²²А војвода онда отпусти момче заповедивши му: Ником не казуј да си ми ово јавио.

²³И, призвав двух сотников, сказал: приготовьте мневоинов пеших двести, конных семьдесят и стрелков двести, чтобы стретьего часа ночи шли в Кесарию.

²³И дозвавши двојицу од капетана рече: Приправите ми двеста војника да иду до Ћесарије, и седамдесет коњика и двеста стрелаца, по трећем сату ноћи.

²⁴Приготовьте также ослов, чтобы, посадив Павла, препроводить его к правителю Феликсу.

²⁴И нека доведу коње да посаде Павла, и да га прате до Филикса судије.

²⁵Написал и письмо следующего содержания:

²⁵И написа посланицу у којој овако говораше:

²⁶„Клавдий Лисий достопочтенному правителю Феликсу - радоваться.

²⁶Од Клаудија Лисије честитом Филиксу поздравље.

²⁷Сего человека Иудеи схватили и готовы были убить; я, придя с воинами, отнял его, узнав, что он Римский гражданин.

²⁷Човека овог ухватише Јевреји и хтеше да га убију; ја пак дођох с војницима и отех га дознавши да је Римљанин.

²⁸Потом, желая узнать, в чем обвиняли его, привел его в синедрион их

²⁸И желећи дознати узрок за који га криве сведох га на њихову скупштину.

²⁹и нашел, что его обвиняют в спорных мнениях, касающихсязакона их, но что нет в нем никакой вины, достойной смерти или оков.

²⁹Тада нађох да га криве за питања закона њиховог, а да нема никакве кривице која заслужује смрт или окове.

³⁰А как до меня дошло, что Иудеи злоумышляют на этого человека, то я немедленно послал его к тебе, приказав и обвинителям говорить на него перед тобою. Будь здоров".

³⁰И дознавши ја уговор јеврејски о глави овог човека одмах га послах к теби заповедивши и супарницима његовим да пред тобом кажу шта имају на њ. Здрав буди!

³¹Итак воины, по данному им приказанию, взявПавла, повели ночью в Антипатриду.

³¹А војници онда, као што им се заповеди, узеше Павла и одведоше га ноћу у Антипатриду.

³²А на другой день, предоставив конным идти с ним, возвратились в крепость.

³²А сутрадан оставивши коњике да иду с њим, вратише се у логор.

³³А те, придя в Кесарию и отдав письмо правителю, представили ему и Павла.

³³А они дошавши у Ћесарију, предаше посланицу судији и изведоше Павла преда њ.

³⁴Правитель, прочитав письмо, спросил, из какой он области, и, узнав, что из Киликии, сказал:

³⁴А судија прочитавши посланицу запита одакле је; и дознавши да је из Киликије

³⁵я выслушаю тебя, когда явятся твои обвинители. Иповелел ему быть под стражеюв Иродовой претории.

³⁵Рече: Испитаћу те кад супарници твоји дођу. И заповеди да га чувају у двору Иродовом.