¹Когда решено было плыть нам в Италию, то отдали Павла и некоторых других узников сотнику Августова полка, именем Юлию.

¹И као што би одређено да идемо у Талијанску, предаше и Павла и друге неке сужње капетану, по имену Јулију, од ћесареве чете.

²Мы взошли на Адрамитский корабль и отправились, намереваясь плыть около Асийских мест. С нами был Аристарх, Македонянин из Фессалоники.

²А кад уђосмо у лађу адрамитску да пловимо у азијска места, отискосмо се; и с нама беше Аристарх Македонац из Солуна.

³На другой день пристали к Сидону. Юлий, поступая с Павлом человеколюбиво, позволил ему сходить к друзьям и воспользоваться их усердием.

³И други дан дођосмо у Сидон. И Јулије држаше Павла лепо, и допусти му да одлази к својим пријатељима и да га послужују.

⁴Отправившись оттуда, мы приплыли в Кипр, по причине противных ветров,

⁴И оданде одвезавши се допловисмо у Кипар, јер ветрови беху противни.

⁵и, переплыв море против Киликии и Памфилии, прибыли в Миры Ликийские.

⁵И препловивши пучину киликијску и памфилијску дођосмо у Миру ликијску.

⁶Там сотник нашел Александрийский корабль, плывущий вИталию, и посадил нас на него.

⁶И онде нашавши капетан лађу александријску која плови у Талијанску, метну нас у њу.

⁷Медленно плавая многие дни и едвапоровнявшись с Книдом, по причине неблагоприятного нам ветра, мы подплыли к Криту при Салмоне.

⁷И пловивши много дана споро, и једва дошавши према Книду, јер нам ветар не даваше, допловисмо под Крит код Салмоне.

⁸Пробравшись же с трудом мимо него, прибыли к одному месту, называемому Хорошие Пристани, близ которого был город Ласея.

⁸И једва се возећи поред краја, дођосмо на једно место које се зове Добра Пристаништа, код ког близу беше град Ласеја.

⁹Но как прошло довольно времени, и плавание было уже опасно, потому что и пост уже прошел, то Павел советовал,

⁹А пошто прође много времена, и већ пловљење не беше без страха, јер и пост већ беше прошао, саветоваше Павле

¹⁰говоря им: мужи! я вижу, что плавание будет с затруднениями и с большим вредом не только для груза и корабля, но и для нашей жизни.

¹⁰Говорећи им: Људи! Видим да ће пловљење бити с муком и великом штетом не само товара и лађе него и душа наших.

¹¹Но сотник более доверял кормчему и начальнику корабля, нежели словам Павла.

¹¹Али капетан послуша већма крманоша и господара од лађе неголи Павлове речи.

¹²А как пристань не была приспособлена к зимовке, то многие давали совет отправиться оттуда, чтобы, если можно, дойти до Финика, пристани Критской, лежащей против юго-западного и северо-западного ветра, и там перезимовать.

¹²А не будући пристаниште згодно за зимовник, саветоваху многи да се одвезу оданде, не би ли како могли доћи до Финика, и онде да зимују у пристаништу критском, које гледа к југу и к западу.

¹³Подул южный ветер, и они, подумав, что уже получили желаемое, отправились, и поплыли поблизости Крита.

¹³И кад дуну југ, мишљаху да им се воља испуни, и подигнувши једра пловљаху покрај Крита.

¹⁴Но скоро поднялся против него ветер бурный, называемый эвроклидон.

¹⁴Али не задуго потом дуну, насупрот њему, буран ветар који се зове Евроклидон.

¹⁵Корабль схватило так, что он не мог противиться ветру, и мы носились, отдавшись волнам.

¹⁵А кад се лађа оте, и не могаше се ветру противити, предадосмо је валовима и ношаху нас.

¹⁶И, набежав на один островок, называемый Клавдой, мы едва могли удержать лодку.

¹⁶А кад прођосмо мимо једно острво које се зове Клауда, једва могосмо удржати чамац,

¹⁷Подняв ее, стали употреблять пособия иобвязывать корабль; боясь же, чтобы не сесть на мель, спустили парус и таким образом носились.

¹⁷Који извукавши, свакојако помагаху, те га привезасмо одозго за лађу; а бојећи се да не удари на пруд, спустисмо једра, и тако се плављасмо.

¹⁸На другой день, по причине сильного обуревания, началивыбрасывать груз ,

¹⁸А кад нам веома досађиваше бура сутрадан избациваху товаре.

¹⁹а на третий мы своими руками побросали с корабля вещи.

¹⁹И у трећи дан својим рукама избацисмо алат лађарски.

²⁰Но как многие дни не видно было ни солнца, ни звезди продолжалась немалая буря, то наконец исчезала всякаянадежда к нашему спасению.

²⁰А кад се ни сунце ни звезде за много дана не показаше, и бура не мала навалила, беше пропала сва нада да ћемо се избавити.

²¹И как долго не ели, то Павел, став посреди них, сказал: мужи! надлежало послушаться меня и не отходить от Крита, чем и избежали бы сих затруднений и вреда.

²¹И кад се задуго није јело, онда Павле ставши преда њих рече: Требаше дакле, о људи! Послушати мене, и не отискивати се од Крита, и не имати ове муке и штете.

²²Теперь же убеждаю вас ободриться, потому что ни одна душа из вас не погибнет, а только корабль.

²²И ево сад вас молим да будете добре воље: јер ниједна душа од вас неће пропасти осим лађе;

²³Ибо Ангел Бога, Которому принадлежу я и Которому служу, явился мне в эту ночь

²³Јер у ову ноћ стаде преда ме анђео Бога ког сам ја и коме служим,

²⁴и сказал: „не бойся, Павел! тебе должно предстать пред кесаря, и вот, Бог даровал тебе всех плывущих с тобою".

²⁴Говорећи: Не бој се, Павле! Ваља ти доћи пред ћесара; и ево ти дарова Бог све који се возе с тобом.

²⁵Посему ободритесь, мужи, ибо я верю Богу, что будет так, как мне сказано.

²⁵Зато не бојте се, људи; јер верујем Богу да ће тако бити као што ми би речено.

²⁶Нам должно быть выброшенными на какой-нибудь остров.

²⁶Али ваља нам доћи на једно острво.

²⁷В четырнадцатую ночь, как мы носимы были в Адриатическом море, около полуночи корабельщики стали догадываться, что приближаются к какой-то земле,

²⁷А кад би четрнаеста ноћ, и ми се у поноћи плављасмо по адријанској пучини, помислише лађари да се приближују к некаквој земљи.

²⁸и, вымерив глубину, нашли двадцать сажен; потом на небольшом расстоянии, вымерив опять, нашлипятнадцать сажен.

²⁸И измеривши дубину нађоше двадесет хвати; и прошавши мало опет измерише, и нађоше петнаест хвати.

²⁹Опасаясь, чтобы не попасть на каменистые места, бросили с кормы четыре якоря, и ожидали дня.

²⁹Онда бојећи се да како не ударе на прудовита места бацише са стражњег краја лађе четири ленгера, па се мољасмо Богу да сване.

³⁰Когда же корабельщики хотели бежать с корабля испускали на море лодку, делая вид, будто хотят бросить якоря с носа,

³⁰А кад лађари гледаху да побегну из лађе, и спустише чамац у море изговарајући се као да хоће с предњег краја да спусте ленгере,

³¹Павел сказал сотнику и воинам: если они не останутся на корабле, то вы не можете спастись.

³¹Рече Павле капетану и војницима: Ако ови не остану у лађи, ви не можете живи остати.

³²Тогда воины отсекли веревки у лодки, и она упала.

³²Тада војници одрезаше ужа на чамцу и пустише га те паде.

³³Перед наступлением дня Павел уговаривал всех принять пищу, говоря: сегодня четырнадцатый день, как вы, в ожидании, остаетесь без пищи, не вкушая ничего.

³³А кад хтеде да сване, мољаше Павле све да једу, говорећи: Четрнаести је дан данас како чекате и не једући живите ништа не окусивши.

³⁴Потому прошу вас принять пищу: это послужит к сохранению вашей жизни; ибо ни у кого из вас не пропадет волос с головы.

³⁴Зато вас молим да једете: јер је то за ваше здравље. А ни једном од вас длака с главе неће отпасти.

³⁵Сказав это и взяв хлеб, он возблагодарил Бога перед всеми и, разломив, начал есть.

³⁵И рекавши ово узе хлеб, и даде хвалу Богу пред свима, и преломивши стаде јести.

³⁶Тогда все ободрились и также приняли пищу.

³⁶Онда се сви развеселивши и они једоше.

³⁷Было же всех нас на корабле двести семьдесят шестьдуш.

³⁷А у лађи беше нас душа свега двеста и седамдесет и шест.

³⁸Насытившись же пищею, стали облегчатькорабль, выкидывая пшеницу в море.

³⁸И наситивши се јела, олакшаше лађу избацивши пшеницу у море.

³⁹Когда настал день, земли не узнавали, а усмотрели только некоторый залив, имеющий отлогий берег, к которому и решились, если можно, пристать с кораблем.

³⁹А кад би дан не познаваху земље; него угледаше некакав залив с песком, на који се договорише ако буде могуће, да извуку лађу.

⁴⁰И, подняв якоря, пошли по морю и, развязав рули и подняв малый парус по ветру, держали к берегу.

⁴⁰И подигнувши ленгере вожаху се по мору, и одрешивши ужа на крмама, и раширивши мало једро према ветрићу који дуваше, вожасмо се крају.

⁴¹Попали на косу, и корабль сел на мель. Нос увяз и остался недвижим, а корма разбивалась силою волн.

⁴¹А кад дођосмо као на један језик, где се море као раздељује, насади се лађа; и предњи крај, који се насади, оста тврд да се не може помакнути, а крма се разбијаше од силе валова.

⁴²Воины согласились было умертвить узников, чтобы кто-нибудь, выплыв, не убежал.

⁴²А војници се договорише да побију сужње, да који не исплива и не утече.

⁴³Но сотник, желая спасти Павла, удержал их от сего намерения, и велел умеющим плавать первым броситься и выйти на землю,

⁴³Али капетан желећи сачувати Павла забрани њихов договор, и заповеди онима који знаху пливати да искоче најпре, и да изиђу на земљу;

⁴⁴прочим же спасаться кому на досках, а кому на чем-нибудь от корабля; и таким образом все спаслись на землю.

⁴⁴А остали једни на даскама а једни на чему од лађе. И тако изиђоше сви живи на земљу.