¹Человек, рожденный женою, краткодневен и пресыщен печалями:

¹Човек рођен од жене кратка је века и пун немира.

²как цветок, он выходит и опадает; убегает, как тень, и не останавливается.

²Као цвет ниче, и одсеца се, и бежи као сен, и не остаје.

³И на него-то Ты отверзаешь очи Твои, и меня ведешь на суд с Тобою?

³И на таквог отвараш око своје, и мене водиш на суд са собом!

⁴Кто родится чистым от нечистого? Ни один.

⁴Ко ће чисто извадити из нечиста? Нико.

⁵Если дни ему определены, и число месяцев его у Тебя, если Ты положил ему предел, которого он не перейдет,

⁵Измерени су дани његови, број месеца његових у Тебе је; поставио си му међу, преко које не може прећи.

⁶то уклонись от него: пусть он отдохнет, доколе не окончит, как наемник, дня своего.

⁶Одврати се од њега да почине докле не наврши као надничар дан свој.

⁷Для дерева есть надежда, что оно, если и будет срублено, снова оживет, и отрасли от него выходить не перестанут:

⁷Јер за дрво има надања, ако се посече, да ће се још омладити и да неће бити без изданка;

⁸если и устарел в земле корень его, и пень его замер в пыли,

⁸Ако и остари у земљи корен његов и у праху изумре пањ његов,

⁹но, лишь почуяло воду, оно дает отпрыски и пускает ветви, как бы вновь посаженное.

⁹Чим осети воду, опет напупи и пусти гране као присад.

¹⁰А человек умирает и распадается; отошел, и где он?

¹⁰А човек умире изнемогао; и кад издахне човек, где је?

¹¹Уходят воды из озера, и река иссякает и высыхает:

¹¹Као кад вода отече из језера и река опадне и усахне,

¹²так человек ляжет и не станет; до скончания неба он не пробудится и не воспрянет от сна своего.

¹²Тако човек кад легне, не устаје више; докле је небеса неће се пробудити нити ће се пренути ода сна свог.

¹³О, если бы Ты в преисподней сокрыл меня и укрывал меня, пока пройдет гнев Твой, положил мне срок и потом вспомнил обо мне!

¹³О да ме хоћеш у гробу сакрити и склонити ме докле не утоли гнев Твој, и да ми даш рок кад ћеш ме се опоменути!

¹⁴Когда умрет человек, то будет ли он опять жить? Вовсе дни определенного мне времени я ожидал бы, пока придет мне смена.

¹⁴Кад умре човек, хоће ли оживети? Све дане времена које ми је одређено чекаћу докле ми дође промена.

¹⁵Воззвал бы Ты, и я дал бы Тебе ответ, и Ты явил бы благоволение творению рук Твоих;

¹⁵Зазваћеш, и ја ћу Ти се одазвати; дело руку својих пожелећеш.

¹⁶ибо тогда Ты исчислял бы шаги мои и не подстерегал бы греха моего;

¹⁶А сада бројиш кораке моје, и ништа не остављаш за грех мој.

¹⁷в свитке было бы запечатано беззаконие мое, и Ты закрыл бы вину мою.

¹⁷Запечаћени су у тобоцу моји преступи, и завезујеш безакоња моја.

¹⁸Но гора падая разрушается, и скала сходит сместа своего;

¹⁸Заиста, као што гора падне и распадне се, и као што се стена одвали с места свог,

¹⁹вода стирает камни; разлив ее смывает земную пыль: так и надежду человека Ты уничтожаешь.

¹⁹И као што вода спира камење и поводањ односи прах земаљски, тако надање човечије обраћаш у ништа.

²⁰Теснишь его до конца, и он уходит; изменяешь ему лице и отсылаешь его.

²⁰Надвађујеш га једнако, те одлази, мењаш му лице и отпушташ га.

²¹В чести ли дети его – он не знает, унижены ли – он не замечает;

²¹Ако синови његови буду у части, он не зна; ако ли у срамоти, он се не брине.

²²но плоть его на нем болит, и душа его в нем страдает.

²²Само тело док је жив болује, и душа његова у њему тужи.