1И отвечал Иов и сказал:
1А Јов одговори и рече:
2доколе будете мучить душу мою и терзать меня речами?
2Докле ћете мучити душу моју и сатирати ме речима?
3Вот, уже раз десять вы срамили меня и не стыдитесь теснить меня.
3Већ сте ме десет пута наружили; није вас стид што тако наваљујете на ме?
4Если я и действительно погрешил, то погрешность моя при мне остается.
4Али ако сам доиста погрешио, погрешка ће моја остати код мене.
5Если же вы хотите повеличаться надо мною и упрекнуть меня позором моим,
5Ако ли се још хоћете да дижете на ме и да ме корите мојом срамотом,
6то знайте, что Бог ниспроверг меня и обложил меня Своею сетью.
6Онда знајте да ме је Бог оборио и мрежу своју разапео око мене.
7Вот, я кричу: обида! и никто не слушает; вопию, и нет суда.
7Ето, вичем на неправду, али се не слушам; вапим, али нема суда.
8Он преградил мне дорогу, и не могу пройти, и на стези мои положилтьму.
8Заградио је пут мој да не могу проћи; на стазе моје метнуо је мрак.
9Совлек с меня славу мою и снял венец с головы моей.
9Свукао је с мене славу моју и скинуо венац с главе моје.
10Кругом разорил меня, и я отхожу; и, как дерево, Он исторг надежду мою.
10Порушио ме је од свуда, да ме нема; и као дрво ишчупао је надање моје.
11Воспылал на меня гневом Своим и считает меня между врагами Своими.
11Распалио се на ме гнев Његов, и узео ме је међу непријатеље своје.
12Полки Его пришли вместе и направили путь свой ко мне и расположились вокруг шатра моего.
12Војске Његове дођоше све заједно и насуше к себи пут к мени, стадоше у логор около шатора мог.
13Братьев моих Он удалил от меня, и знающие меня чуждаются меня.
13Браћу моју удаљио је од мене, и знанци моји туђе се од мене.
14Покинули меня близкие мои, и знакомые мои забыли меня.
14Ближњи моји оставише ме, и знанци моји заборавише ме.
15Пришлые в доме моем и служанки мои чужим считают меня; посторонним стал я в глазах их.
15Домашњи моји и моје слушкиње гледају ме као туђина; странац сам у очима њиховим.
16Зову слугу моего, и он не откликается; устами моими я должен умолять его.
16Зовем слугу свог, а он се не одзива, а молим га устима својим.
17Дыхание мое опротивело жене моей, и я должен умолять ее ради детей чрева моего.
17Дах је мој мрзак жени мојој, а преклињем је синовима утробе своје.
18Даже малые дети презирают меня: поднимаюсь, и они издеваются надо мною.
18Ни деца не хају за ме; кад устанем, руже ме.
19Гнушаются мною все наперсники мои, и те, которых я любил, обратились против меня.
19Мрзак сам свима неверним својим, и које љубљах посташе ми противници.
20Кости мои прилипли к коже моей и плоти моей, и я остался только с кожею около зубов моих.
20За кожу моју као за месо моје прионуше кости моје; једва оста кожа око зуба мојих.
21Помилуйте меня, помилуйте меня вы, друзья мои, ибо рука Божия коснулась меня.
21Смилујте се на ме, смилујте се на ме, пријатељи моји, јер се рука Божија дотакла мене.
22Зачем и вы преследуете меня, как Бог, и плотью моею не можете насытиться?
22Зашто ме гоните као Бог, и меса мог не можете да се наситите?
23О, если бы записаны были слова мои! Если бы начертаны были они в книге
23О кад би се написале речи моје! Кад би се ставиле у књигу!
24резцом железным с оловом, – на вечное время на камне вырезаны были!
24Писаљком гвозденом и оловом на камену за вечни спомен кад би се урезале!
25А я знаю, Искупитель мой жив, и Он в последний день восставит изпраха распадающуюся кожу мою сию,
25Али знам да је жив мој Искупитељ, и на последак да ће стати над прахом.
26и я во плоти моей узрю Бога.
26И ако се ова кожа моја и рашчини, опет ћу у телу свом видети Бога.
27Я узрю Его сам; мои глаза, не глаза другого, увидят Его. Истаевает сердце мое в груди моей!
27Ја исти видећу Га, и очи моје гледаће Га, а не друге. А бубрега мојих нестаје у мени.
28Вам надлежало бы сказать: зачем мы преследуем его? Как будто корень зла найден во мне.
28Него би требало да кажете: Зашто га гонимо? Кад је корен беседе у мени.
29Убойтесь меча, ибо меч есть отмститель неправды, и знайте, чтоесть суд.
29Бојте се мача; јер је мач освета за безакоње; и знајте да има суд.