¹И поклялись Израильтяне в Массифе, говоря: никто из нас не отдаст дочери своей сынам Вениамина в замужество.

¹А синови Израиљеви беху се заклели у Миспи рекавши: Ниједан између нас да не да кћери своје за жену сину Венијаминовом.

²И пришел народ в дом Божий, и сидели там до вечера пред Богом, и подняли громкий вопль, и сильно плакали,

²Зато отиде народ к дому Божјем, и осташе онде до вечери пред Богом, и подигавши глас свој плакаше врло,

³и сказали: Господи, Боже Израилев! для чего случилось это в Израиле, что не стало теперь у Израиля одного колена?

³И рекоше: Зашто се, Господе Боже Израиљев, догоди ово у Израиљу, данас да нестане једног племена из Израиља?

⁴На другой день встал народ поутру, и устроили там жертвенник, и вознесли всесожжения и мирные жертвы.

⁴И сутра дан урани народ, и начини онде олтар, и принесоше жртве паљенице и жртве захвалне.

⁵И сказали сыны Израилевы: кто не приходил в собрание пред Господа из всех колен Израилевых? Ибо великое проклятие произнесено было на тех, которые не пришли предГоспода в Массифу, и сказано было, что те преданы будут смерти.

⁵Тада рекоше синови Израиљеви: Има ли ко да није дошао на збор из свих племена Израиљевих ка Господу? Јер се беху тешко заклели за оног ко не дође у Миспу ка Господу рекавши: Да се погуби.

⁶И сжалились сыны Израилевы над Вениамином, братом своим, и сказали:ныне отсечено одно колено от Израиля;

⁶Јер се синовима Израиљевим сажали за Венијамином братом њиховим, и рекоше: Данас се истреби једно племе из Израиља.

⁷как поступить нам с оставшимися из них касательно жен, когда мы поклялись Господом не давать им жен из дочерей наших?

⁷Шта ћемо чинити с онима што су остали да би имали жене, кад се заклесмо Господом да им не дамо кћери својих за жене?

⁸И сказали: нет ли кого из колен Израилевых, кто не приходил пред Господа в Массифу? И оказалось, что из Иависа Галаадского никто не приходил пред Господа в стан на собрание.

⁸Па рекоше: Има ли ко из племена Израиљевих да није дошао у Миспу ка Господу? И гле, не беше дошао на војску, на збор, нико из Јависа Галадовог.

⁹И осмотрен народ, и вот, не было там ни одного из жителей Иависа Галаадского.

⁹Јер кад се народ преброја, гле, не беше онде ниједног од оних који живе у Јавису Галадовом.

¹⁰И послало туда общество двенадцать тысяч человек, мужей сильных, и дали им приказание, говоря: идите и поразите жителей Иависа Галаадского мечом, и женщин и детей;

¹⁰Зато посла збор онамо дванаест хиљада храбрих људи, и заповеди им говорећи: Идите и побијте становнике у Јавису Галадовом оштрим мачем и жене и децу.

¹¹и вот что сделайте: всякого мужчину и всякую женщину, познавшую ложе мужеское, предайте заклятию.

¹¹Ово ћете дакле учинити: све мушкиње и све женскиње што је познало човека побијте.

¹²И нашли они между жителями Иависа Галаадского четыреста девиц, не познавших ложа мужеского, и привели их в стан в Силом, что в земле Ханаанской.

¹²И нађоше међу становницима Јависа Галадовог четири стотине девојака, које не беху познале човека, и доведоше их у логор у Силом, који је у земљи хананској.

¹³И послало все общество переговорить с сынами Вениамина, бывшими в скале Риммоне, и объявило им мир.

¹³Тада посла сав збор, те говорише синовима Венијаминовим који беху у стени Римону, и објавише им мир.

¹⁴Тогда возвратились сыны Вениамина, и дали им(Израильтяне) жен, которых оставили в живых из женщин Иависа Галаадского; но оказалось, что этого было недостаточно.

¹⁴Тако се вратише синови Венијаминови у то време, и дадоше им жене које оставише у животу између жена из Јависа Галадовог; али их не беше доста за њих.

¹⁵Народ же сожалел о Вениамине, что Господь не сохранил целостиколен Израилевых.

¹⁵А народу беше жао Венијамина што Господ окрњи племена Израиљева.

¹⁶И сказали старейшины общества: что нам делать с оставшимися касательно жен, ибо истреблены женщины у Вениамина?

¹⁶Па рекоше старешине од збора: Шта ћемо чинити с овима што су остали да би имали жене? Јер су изгинуле жене у племену Венијаминовом.

¹⁷И сказали: наследственная земля пусть остается уцелевшим сынам Вениамина, чтобы не исчезло колено от Израиля;

¹⁷Потом рекоше: Наследство Венијаминово припада онима што су остали, да се не би затрло племе из Израиља.

¹⁸но мы не можем дать им жен из дочерей наших; ибо сыны Израилевыпоклялись, говоря: проклят, кто даст жену Вениамину.

¹⁸А ми им не можемо дати жена између кћери својих; јер су се заклели синови Израиљеви рекавши: Да је проклет ко да жену синовима Венијаминовим.

¹⁹И сказали: вот, каждый год бывает праздник Господень в Силоме, который на север от Вефиля и на восток от дороги, ведущей от Вефиля в Сихем, и на юг от Левоны.

¹⁹Потом рекоше: Ево, годишњи је празник Господњи у Силому, који је са севера Ветиљу, к истоку, на путу који иде од Ветиља у Сихем, и с југа Левони.

²⁰И приказали сынам Вениамина и сказали: подите и засядьте в виноградниках,

²⁰И заповедише синовима Венијаминовим говорећи: Идите, и заседите по виноградима.

²¹и смотрите, когда выйдут девицы Силомские плясать в хороводах, тогда выйдите из виноградников и схватите себе каждый жену из девиц Силомских и идите в землю Вениаминову;

²¹И пазите: Па кад изиђу кћери силомске да играју, изиђите из винограда и отмите сваки себи жену између кћери силомских; и идите у земљу Венијаминову.

²²и когда придут отцы их, или братья их с жалобою к нам, мы скажем им:простите нас за них, ибо мы не взяли для каждого из них жены на войне, и вы не дали им; теперь вы виновны.

²²А кад дођу оци њихови или браћа њихова к нама да се суде, ми ћемо им казати: Смилујте им се нас ради, јер у овом рату нисмо заробили жене за сваког њих; а ви им нисте дали, и тако нећете бити криви.

²³Сыны Вениамина так и сделали, и взяли жен по числу своему из бывших в хороводе, которых они похитили, и пошли и возвратились в удел свой, и построили города и стали жить в них.

²³Тада синови Венијаминови учинише тако, и доведоше жене према броју свом између играчица које отеше, и отишавши вратише се на наследство своје, и сазидаше опет градове и населише се у њима.

²⁴В то же время Израильтяне разошлись оттуда каждый в колено свое и в племя свое, и пошли оттуда каждый в удел свой.

²⁴И тако разиђоше се синови Израиљеви оданде у оно време сваки у своје племе и у породицу своју, и отидоше оданде сваки на своје наследство.

²⁵В те дни не было царя у Израиля; каждый делал то, что ему казалось справедливым.

²⁵У оно време не беше цара у Израиљу; сваки чињаше шта му беше драго.